Tvoja reč: Miloš Prvulj (20), mladi poljoprivrednik iz Sakula

Među njima su crno-beli holštajn i simentalka, kaže nam Miloš Prvulj (20), najmlađi član pomenutog gazdinstva, koji je prošle godine kao mladi poljoprivrednik od Pokrajinske vlade dobio subvencije za kupovinu miks prikolice za silažu. Trenutno je student druge godine veterine na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sad i jedva čeka da završi sa studijama kako bi se vratio u svoj rodni kraj. Iako voli posao kojim se njegova porodica bavi već decenijama, kaže da je u današnje vreme i te kako izazovno izboriti se s niskom cenom mleka (koja je oko 40 dinara po litri), te da bi ona trebalo da bude bar 55 dinara kako bi se bez sekiracije završavala godina.

- Otkad znamo za sebe bavimo se govedarstvom, to je tradicija, samo što je pradeda držao dve-tri krave, a kad je tata sve preuzeo, to je krenulo da bude malo ozbiljnije, pa smo svake godine sve više i više napredovali i i ne stajemo na tome - kaže naš ovonedeljni sagovornik.

E, to je lepo čuti. Je l’ tako i nastala ljubav prema poljoprivredi i toj vrsti posla?

- Da, ceo život sam tu, otkad znam za sebe sam s kravama.

Jesi li imao nekad neka druga interesovanja i opcije za studiranje?

- Za studiranje, ne. Ali dok sam bio manji, jedno vreme me to nije zanimalo, dok sam imao pet, šest, sedam godina... Tek sam posle krenuo uz tatu, a onda je i počeo da mi prepušta posao. Onda sam upisao srednju veterinarsku školu u Pančevu, a pre dve godine sam upisao veterinu na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.

Planiraš li da se preusmeriš baš na veterinu?

- Veterinu volim, to je nešto što radim od početka, ali volim i menayment na farmi, i to me zanima. A to su ti poslovi - ishrana, briga o životinjama, nešto čime se tata bavi.

Koliko je izazovno za tebe kao mladu osobu da se baviš govedarstvom?

- To je dobro pitanje u ovom trenutku, baš je izazovno jer sad dosta ljudi prodaju krave, gase proizvodnju, a mi smo odlučili i da se širimo. Izazovno je, ali šta ćemo, to radimo od početka i ne možemo da prekinemo, nadamo se da će da bude bolje, jer kako kažu, ne može dugo da bude loše.

Nadam se. Koliko je naporan posao sam po sebi, u smislu da ima dosta ranog ustajanja, da je fizički naporno, psihički...?

- Jako je naporno i psihički i fizički. To je sve svaki dan. Krave ne znaju da li je Nova godina, Božić, slava, praznik... Kod njih moraš da si ujutru u isto vreme, popodne u isto vreme. Isto kao i kod čoveka, kad ne jedeš, gladan si, samo što krave zavise od nekog drugog. Neko mora konstantno da brine o njima. A i psihički je teško, stalno ima nekih dešavanja, i kad se dobro radi vodi računa, uvek se nešto bezveze desi, nešto iskrsne i nikad na to ne može da se utiče kako treba. Tako da, naspram onog što radimo, sve je jako bedno, i cena mleka, baš je sve poražavajuće.

Šta vas, onda, održava u tom poslu?

- Održavaju nas rad i količina, jer danas na malo ne može da se radi, ne vredi ko ima četiri-pet krava, od toga nema ništa. Ali neko ko ima dosta krava i dosta mleka, opet ima neki mesečni prihod koji nije toliko zanemarljiv. E sad, kad se pogledaju rashodi, onda ni to nije nešto, ali od nečega moramo da živimo, nešto mora da se radi. Pored stočarstva radimo i ratarstvo, pa jedne godine ne rode kukuruz i pšenica, a bude dobra cena mleka i uvek se to nekako ispegla.

Mladi ljudi koji žele da se bave poljoprivredom i ostanu na selu, nekad nailaze na pridike, nerazumevanje, diskriminaciju, jer se to tretira kao neka vrsta neuspeha. Na kakve komentare okoline nailaziš i kako se nosiš sa tim?

- Imam stav da se time bavim i da to želim, a komentari nikad nisu bili loši. Odrastao sam u takvoj sredini, gde je to normalno, jer šta ćeš drugo da radiš u selu nego to što tvoji rade. Onda se i ne osećam loše i diskriminisano. Kad sam došao u Novi Sad na fakultet, pa kad svi čuju šta radim, kakvo imam iskustvo i praksu, svima je to plus, niko me zbog toga nije stavio po strane.

Sad si u Novom Sadu, upoznao si se sa većim gradom, mnogo većim mogućnostima... Da li te vuče da ostaneš ovde ili si baš rešen da se vratiš u Sakule?

- Ne vuče me uopšte, razmišljam samo da prođe ovih šest godina, koliko studije traju, i da se vratim tamo i da nastavim ono što sam započeo i da se tome maksimalno posvetim.

Planiraš li da proširiš svoje gazdinstvo?

- Planiram da proiširim proizvodnju, ali ne nabavkom grla, već selekcijom svojih i da dobijem što više ženskih grla koje će ostati tu na farmi za priplod. Baš sad pravimo novi objekat za smeštaj krava i cilj nam je da popunimo kapacitete.

Koje rase grla imate i odakle ste ih nabavili?

- Imamo crno-beli holštajn i simentalca. Crno-bele krave imamo od početka i poreklom su sa jedne farme iz Zemuna, bila je to dobra genetika junica. A sa simentalkama smo počeli 2014. i uvezli smo 11 komada iz Nemačke i one su se proširile kod nas.

Je l’ idete na poljoprivredne sajmove i koliko vam oni znače?

- Idemo redovno, znače nam da vidimo šta je novo, mada smo uvek u toku sa svim dešavanjima i novostima.

Šta bi rekao mladima koji žele da se bave poljoprivredom, šta bi im savetovao?

- Savetovao bih im da, ako to stvarno žele, da to i naprave, da se bave poljoprivredom i da se trude da to usavrše i dovedu do nekog maksimuma, da bude sve kako bi trebalo. Da se ne zadovoljavaju nečim što su njihovi preci radili, već da prate nove tehnologije.

Te nove tehnologije su poprilično skupe, a koliko im vremena treba da postanu isplative?

- Ništa nije skupo ako je dobro i ako radi posao. Sve zavisi od investicije do investicije, ali kroz nekoliko godina sve se isplati. Jer muzne krave su kao fabrika koja radi 24 sata i proizvodi mleko i sve što uložiš u njih, brzo ti to isplate, čak i donesu neku dodatnu zaradu. Ali, naravno, moraš da im pružiš sve što traže.

Po tvojoj proceni, koliko bi litra trebalo da košta kako bi se posao zaista isplatio i da nema sekiracije da li ćete biti na pozitivnoj nuli na kraju godine?

- Na ovu situaciju, cenu kukuruza, stočne hrane i svih komponenti premiksa i koncentrata i dodataka ishrani, kao i na cenu goriva, pošto je sve strašno skočilo u poslednje vreme, sve ispod 50 dinara je malo, čak i s tih 50 si posle na pozitivnoj nuli, a 55 dinara bi bilo zadovoljavajuće.

Lea Radlovački