Tvoja reč: Marko Veselinović (27); Ne znaš šta voliš dok ne probaš

U tom svetu se kotrlja i Zaječarac di-džej Marko Veselinović (27), koji najčešće skrečuje (scratch) žanrove poput hip-hopa, fanka i džangla (jungle). Osim što vrti ploče, Marko radi i kao IT support za banke, tako da su mu prsti uvek u akciji, a oči i mozak odmaraju samo kad je odvojen od monitora.

- Sad tražim još jedan posao jer hoću nešto da pokrećem, a za to mi treba mnogo para - priča naš sagovornik.

Rad u IT-ju ne stvara dovoljno para?

- E, pa stvara, ali mi treba još... A i, pazi, korona je, sediš u gajbi, bolje to, nego da igraš Sondž. Svakako sediš kod kuće, gledaš komp, odradi nešto...

A muzika?

- Poslednjih sedam godina spremam EP, sad je osma... Imam te trake koje gledam, budžim svaki dan i nikako da mi se to nešto zasviđa... Poslednje četiri godine radim kao neke žurke, ali to je sve skromno, slabo rade i festivali, pa sam uglavnom u gajbi i skrečujem. Malo je ljudi u Srbiji koji se bave time, a tek ih je malo u Novom Sadu. Još sam ja najmlađi, pa me svi cimaju...

Kako je uticala na tebe ova situacija sa koronom?

- Znaš kako, otkako „Kosmosapiens” ne radi, a koji čak ni nije bio klub, u Novom Sadu nemaš gde da puštaš muziku. To je jako zeznuto, a bitna je stvar za kulturu... Retko koji di-džej može da se pohvali da radi otkako su uveli ovo vanredno stanje. Meni je lako da se asocijalizujem, ide mi od ruke, znaš...

Znači, tebi je skroz kul da skrečuješ ovako preko društvenih mreža... Sediš kod kuće, zabavljaš šire društvene mase...

- Uglavnom, da. Hoće Fejsbuk da me ugasi jer ne kačim ništa drugo osim sebe, a nemam stranicu. Mislim da sam jedini koji je nema, meni to nema neku svrhu... Dovoljno mi je da me ljudi ovako znaju. Znaš, blejim u gajbi i ako se nešto desi, desi se, ako se ne desi, šta sad...

Rekao si da Novi Sad nema klub, a i vanredna situacija nas je naterala da se distanciramo i zatvorimo... Koliko to sve utiče na mlade umetnike?

- Ako pričamo o di-džej kulturi i celoj toj andergraund priči oko di-džejinga, ljudi koji žive od toga, utiče na njih. U Beogradu ima dosta ljudi koji žive od toga i, što bi rek’o Kojot: „Ja ne znam ništa drugo da radim. Znam da sviram, imam 60 kila, ne mogu da dignem ništa teže od trombona, meni sad ovo smeta, treba ’leba da se jede.” Tako da, da, utiče, ali i zavisi koliko na koga. Ja ne radim za džabe... Na kraju krajeva, ako poštujem sebe i ono što radim... Ja ni ne nosim lap-top i džojstike, nego nosim dva gramofona koja su teška po 12,5 kila. Koliko god da ljudi imaju para od di-džejinga, oni su navikli da nemaju, da moraju svojski da se iscimaju da bi se nešto desilo.

Kako, onda, motivisati mlade da posećuju žurke?

- Ako pričamo o motivaciji, ne možeš da očekuješ da te iko motiviše. Ja sam ovde došao pre šest godina, ja sam to što jesam, pričam kako pričam, imam neki svoj vajb i retko kad pristajem na kompromis, naročito ako se radi o muzici koju poznajem. A i Novi Sad i Vojvodina ne vole baš nešto goste...

Je l’? Nismo gostoprimljivi?

- Ne mislim na vas kao ljude, nego na one koji se bave ovako nekim stvarima...

Što si, onda, i dalje ovde?

- Meni je sad ovde kao u Zaječaru. Došao sam i skapirao da hoću da radim, neću da sedim i da čekam da me neko pozove jer nema ništa od toga, a i ranije je bilo lokala u koje si mogao da dođeš i kažeš da ’oćeš da puštaš muziku, nebitno za kol’ko para. Ja sam došao do toga da sam sad ovde lokalac, ali me nervira kad mi kažu da sam iz Novog Sada. To je jako bitna stvar. Imam mnogo drugačiji vajb...

Drugačiji ti je i jezik, čoveče...

- Da, a i nije isti andergraund na jugu Srbije, u Beogradu ili u Vojvodini, znači, veze nema. Kad sam došao ovde i pokušavao da objasnim ljudima da Zaječar nikad nije imao klub, da smo mi imali kafane gde smo pravili žurke. Na kraju krajeva, kad nema ni toga, onda odemo u mesnu zajednicu. Malo ljudi ovde zna šta je mesna zajednica... Mesna zajednica je mesto gde preko dana penzioneri mere pritisak, a uveče mi dođemo da pravimo žurku, kapiraš. Jedino što nas sve veže je muzika, ali bi ovde mnogima bilo ispod časti da napraviš hip-hop, džangl žurku, svirku, kako god, pa da dođu u mesnu zajednicu.

Šta te pokreće da stvaraš, pa i da ostaješ u muzici koliko god da je teško?

- Nikad nisam znao da odgovorim na to pitanje... Radiš to što radiš, mnogo je bitno da te loži. Na kraju krajeva, imaš ribu, džabe je voliš ako se ne ložiš na nju. Pa, ozbiljno...

Okej, ali postoji razlog zašto uopšte zavoliš „ribu”, muziku, bilo šta...

- Da, ali ako nema toga, džabe ljubav. To je ono što me drži tu.

Dobro, a šta te je prvo privuklo toj ribi zvanoj muzika?

- Ne znam... Nisam ja hteo da budem di-džej. Imao sam bend pre toga, pa su svi otišli na faks. Ne znaš ti šta voliš, samo probaš, padne ti na pamet, pa ako te radi, radi te, sve zavisi. Cimaš se, na kraju krajeva, moraš da pitaš. Ako ne pitaš, nema ništa od toga. Tako je gde god da si... Moraju da se dešavaju stvari jer to te drži, prosto. Sad se ne dešava ništa, ali je prošlo dosta godina da bih odustao. Inače sam neko ko se ne kreće, provodim po deset sati za kompom, kad izađem, odem na svoju žurku i to je to. Ako hoćeš da živiš od muzike, moraš da praviš razne ustupke i svašta nešto što se na kraju svede na loš tretman, ali tu su pare.

Koliko je skupo baviti se muzikom? Oprema koju koristiš nije jeftina, a i uvek se stvaraju nove, naprednije tehnološke stvari...

- Da, sve to košta. Muzika je skup sport. Muzika koja ti ne donosi pare je jako skup sport. Konkretno, skreč je najskuplji u tom smislu. Moraš da kupiš onaj džojstik i ti sa toga možeš da puštaš muziku, ali zavisi šta su ti prioriteti i šta ’oćeš da postigneš. Gramofon košta, ne možeš ni da kupiš makar kakvu miksetu da bi skrečovao, a one su preskupe i stalno nešto novo izlazi, pa moraš da imaš kintu. Retko koji roditelj će to da ti omogući, jednom će da ti kupi, ali neće svaki put.

Sam sebi kupi tu igračku!

- Naravno. I to je mnogo kul stvar, na kraju krajeva. Super stvar. Moraš da se snađeš. Kad sam počeo da radim, od prve plate sam kupio sve što mi treba. Možeš da radiš na svemu, ali to neće zvučati dobro i nećeš poželeti da unapređuješ svoje veštine, a i ako poželiš, ne možeš. Opet, ovde u Srbiji ne možeš da kupiš 90 odsto stvari. Kad naručuješ sa strane, tu je carina, pa čekaš dok ti stigne... Mnogo je teško ovde, zato i imaš pet skrečera u celoj Srbiji. Em nemaju gde da kupe opremu, em je skupa a nemaju ni gde da zarade te pare. Nema šta da te podstakne, a nema ni ko da te podrži.

Lea Radlovački