ТВОЈА РЕЧ Марко Поповић (25) аниматор и акробата: Људи смо, хајде да комуницирамо

У нашем граду, тако, постоји неколико организација које се баве оваквом врстом анимације и акробације, а једна од њих су и „Циркус аниматори”, премда је њихова екипа сачињена од људи и из других места. Оно што је посебно интересантно јесте то што направе шоу и приликом вежбања, па су тако недавно код Новосадског сајма имали тренинг, где смо и упознали Марка Поповића (25) из Кикинде, који је акробата већ три године.

Премда је завршио Пољопривредну средњу школу у Футогу и уписао студије у вези са том браншом, након годину дана одлучује да се испише, те почиње с предавањем енглеског језика деци из Кине и Јапана. Пред сам одлазак у Кину, сасвим случајно, упознаје „Циркус аниматоре”, одлучује да им се прикључи и сада, након три године, себе види у овом послу докле год њиме буде могао да се бави.

– Више се проналазим у перформерском делу јер имамо различите врсте аниматора, водитеље програма, и ја радим с ватреним реквизитима – прича нам Марко, објашњавајући нам природу свог посла. – Користимо ватрене реквизите, штуле, костиме, имамо перформансе у ваздуху са конструкцијама...

 Колико је све то опасно?

– Није. Увек кажем, кад си на штулама и акробатским конструкцијама, не можеш да паднеш даље од земље. Тиме се тешим.

 А шта ћемо с ватром?

– Па, опечеш се два-три пута и онда схватиш да не желиш више то да радиш, па престанеш да се печеш и пажљивије бараташ реквизитима.

 И добро је да имаш везану косу...

– Капуљачу, ако може. Костими су нам кожни и не могу да се запале, тако да смо довољно заштићени, а с реквизитима вежбамо док нису упаљени. Већ две године радим са ватреним реквизитима, нисам још имао већу незгоду, било је да се пецнем па поцрвени кожа, ништа страшно.

 Шта је оно што те је привукло акробацији?

– Једног дана сам шетао градом са другарицом, видели смо како аниматори наступају, а ја у шали кажем како сам био гимнастичар шест-седам година, пре него што сам дошао у Нови Сад и како бих могао да радим као аниматор, радо бих се с њима дружио и тренирао. Другарица, будући да је познавала ту екипу, узима мој телефон и шаље им мејл ко сам, шта сам и да бих им се придружио. Одговорили су ми на мејл, рекли да желе да ме упознају и ето... Годину дана касније, престао сам да предајем енглески и почео овим да се бавим.

 Да ли може с тим да се живи и преживи?

– Може да се живи, и то јако лепо. Највише због тога што уживам у овоме, проналазим се да радим нешто што је физички захтевно. Пропутовао сам Балкан у протеклих годину дана више него за цео живот до тада.

 Очигледно је да је све то што си радио до сада усмерено ка деци. Откуд онда прво на ветерини?

– Скоз два различита света... Одрастао сам уз животиње, тата је имао одгајивачницу америчких стафорда. Скроз сам све окренуо. Нисам имао циљ да радим ово, само сам желео да се дружим с тим људима, да тренирам са њима, да научим неке вештине. Мало по мало, кренуо сам на рођендане и допало ми се. Уживам у томе, највећи део је путовање, искуство да одеш негде, путујеш пет сати до неке локације, урадиш посао за 15 минута, па пет сати вожње назад и кажеш да је било сјајно!

И још си премашио норму за дан...

– Некако, испуњава те то што радиш нешто што волиш, а оно што стварно нисам очекивао је да ми се залети дете, загрли ме, викне моје име на улици, јер ме се сетило с неког рођендана. Тако да се исплати ово радити, ставља осмех на лице.

 Такав посао има и „рок трајања”, зар не...?

– Зависи. Ја имам 25 година, најмлађи у екипи има 22, а најстарији 62 године. Ако и има рок трајања, нећу га скоро дохватити.

 Шта старије генерације могу да раде?

– Наш најстарији члан је Ћећа, он је из Београда, већ више од 20 година ради анимацију деце. Имао је своју играоницу и тренутно је један од најбољих кловнова у нашем региону. Не ради акробатске ствари, феноменалан је водитељ програма и један од најбољих кловнова које сам видео, нарочито што се тиче мађионичарског дела, трикова које изводи. Највише позива које имамо је да траже „оног Ћићу, Ћећу, Ћућу”.

 Колико је данас изазовно анимирати децу?

– Програм, у просеку, траје два сата. Имамо много светлећих ствари које занимају децу, тако да је изненађујуће лако држати им пажњу јер екипа дуго ово ради и научила је како деца функционишу, шта их привлачи, шта им држи пажњу, како све да изведу, па преносе на све нас који дођемо у међувремену. Научи се како.

 Добро, али деца се мењају и то врло брзо. То што су твоје колеге научиле пре десет година, то више не важи...

– Слажем се.

 Примећујеш ли неку промену за ове две-три године?

– Има разлике, не генерацијски, више регионалне. Тотално су другачија деца у Новом Саду, Београду, Нишу, Крагујевцу, Кикинди... Јако су различити менталитети у зависности у ком окружењу живе. Деца у мањим срединама, која немају често прилику да виде овако нешто, много више се дају и пажљивије гледају, јер је за њих невероватно да им је дошао џиновски робот од три метра, прошао лед диодама на рођендан, наспрам Београда где стварно свега има и деца чешће виде овакве ствари.

 Какву будућност видиш у овом свом послу, каква је перспектива аниматора?

– Ми радимо и ноћне програме, фестивале, не радимо само за децу, иако су нам она приоритет. Део наше екипе више наступа у Београду у оквиру ноћног програма за одрасле. Циљ нам је да све што можете да видите у неким најелитнијим клубовима, може да дође и код вас у двориште. Желимо да деца искусе нешто што иначе никад не би могла да виде.

 Колико бубрега морамо да продамо за такав доживљај?

– Минимално. Позајмиш од комшије. Ха, ха.

 Видиш, тога се не бих сетила...

– Постоје цене за све.

 Колико пара, толико анимације?

– Тако је. Имамо програме за све и свакога. Још нисам имао ситуацију да чујем да неко не може да нас плати. Вероватно је прикладно за људе ово што радимо.

 Како, генерално, видиш будућност твог посла? Колико ће то бити занимљиво и атрактивно за пет, десет, 20, 30 година? Колико ће кловнови за 40 година бити популарни?

– Они су сад популарнији него што су били пре 40 година.

 Да, али пре 40 година су више били језиви, у страшним костимима...

– Тако је, слажем се. Све мора да еволуира, као и ми. Искоче нови трендови, друштвене мреже, морамо да пронађемо шта је актуелно и да направимо нови програм који укључује ствари које су деци у том тренутку занимљиве.

 Постоје ли границе у свему томе?

– Засад их још нисмо нашли. Шта год је занимљиво, ако изађе нова емисија, нова серија, цртани, за два дана ми имамо нову игру која је прилагођена томе. Деца хоће тематске рођендане, Хари Потер, Среда... Фул костимирана журка у теми серије. Ниједан рођендан није исти. Каква су нам деца, такав нам је програм. 

 А каква нам је ситуација у друштву кад погледаш каква су нам деца? Имаш прилику да видиш како размишљају, како се понашају, шта их забавља и слично...

– Ми првенствено јесмо аниматори, ту смо да забавимо децу, али велики део нашег посла је да ми нисмо само то, има педагошког дела који гледамо да одржимо. Не можемо да се забављамо ако неко дете ради нешто што не треба. Заустављамо програм, седнемо, причамо са децом, не може да се овако ради, не може да се квари концепт журке, све сведемо да се разумемо. Људи смо, хајде да комуницирамо. Ја сам старији, али хајде да причамо као две одрасле особе и да будемо озбиљни. Дођемо на ниво да деца могу да нас разумеју и да их неко коначно слуша. То је највећи проблем код нас данас, што нико не слуша децу. Друга деца буду збуњена, не знају шта се дешава, али седну око нас и слушају. Кад завршимо разговор, настављамо даље са журком. То дете више не прави проблем, оно постаје главно и највише се забавља. Јер, њега је неко, коначно, чуо. Ту смо да их забавимо, али и да их саслушамо. Време је да се чујемо и да видимо зашто неко ради нешто што не треба, док се сви остали играју.

 Да ли можеш себе да замислиш да до краја радног века радиш ово?

– Искрено, да. Јер, тај перформерски део људи раде цео свој живот. Не видим ограничења за себе.

 Не мислим на ограничења те врсте, већ на твоје интересовање за овакву професију, где ти себе видиш...

– Видим се ту у потпуности. Максимално се дајем, трудим се да не усавршавам само вештине које тренутно имам, него да доносим нове. Нови реквизит смо донели, вежбамо, тренирамо. Отпутовао сам у другу државу да купим нове реквизите, које покушавам да створим као понуду код нас јер досад није постојала.

 О чему се ради?

– Ватрени реквизит који на Балкану још није био. То је ватрени штап, за разлику од ових на које смо навикли, а који само на крајевима имају запаљиви материјал, овај има пола метра и само један део у средини који не гори, а за шта се држи. Много је већа количина ватре у питању и тотално је другачији тип реквизита за вртење. То је нешто што код нас још нема. Ја се дајем за своје вештине и имам подршку целе екипе. То ми даје мотивацију, желим да напредујем у нечему. Ако створиш нови реквизит или нову тачку, наравно, она ће бити приказана.

 Ако неко жели да вам се прикључи или да вас ангажује, како може да вас контактира?

– Преко броја телефона 060/060-63-86, Инстаграма, Фејса, Тик-Тока, сајта... Само куцате „Циркус аниматори”, најважније је да нас позову много раније, јер се брзо попуњавају термини.

 Да ли би још нешто додао, истакао? Типа, не покушавајте ово код куће!

– Никако не покушавајте ово код куће, али можете покушати с нама.