TVOJA REČ: MARIJA ĐURIĆ (26) – NOVOSAĐANKA ČIJA JE REAKCIJA NA KRAĐU AUTA ODUŠEVILA SRBIJU Volela bih da žene budu samostalne, odlučne i hrabre
„Šta radiš u mojim kolima“, pitanje je koje nam je u protekle skoro dve nedelje svima poznato i verovatno izgovaramo na način koji je to prvobitno uradila Novosađanka Marija Đurić (26) koja se 22. marta zadesila u nimalo naivnoj situaciji.
Naime, ona je na Trgu galerija tog dana oko 7.30 časova u svom autu zatekla nepoznatog mladića, snimila ga kako bi imala što validniji dokaz prilikom prijavljivanja policiji, nakon čega je cela priča počela da se odvija u neočekivanom smeru. Video se ubrzo našao na Instagram stranici 192_rs, nakon čega je usledila lavina komentara, poput najlajkovanijeg: „Bože, daj mi smirenost prosečne Novosađanke dok joj kradu auto“, a onda su se umešali i mediji i cela situacija je postala poprilično viralna.
Međutim, malo ko se zaista zapitao kako li se Marija u tom trenutku osećala, koliko je bila ugrožena, zašto joj niko nije pritekao u pomoć i slično, ali i šta iz njene – toliko smirene i staložene rekacije – možemo da naučimo. Na svu sreću, ishod je bio, kako kaže, najbolji mogući po nju, ali i po momka (17) kog je policija iste večeri pronašla, a za kog se ispostavilo da je porodica za njim već tragala.
– To je lokacija na kojoj najčešće parkiram i, kao svakoga jutra, ustajem i idem na posao. Prilazim svojim kolima i vidim da u njima neko sedi. Počinjem da preispitujem sebe, da li je to moj auto, kada sam shvatila da jeste, tako kreću te moje reakcije koje su u ovom trenutku ljudima simpatične, i drago mi je što oni to gledaju sa te strane, ali u tom momentu nije bila naivna situacija, jer nisam znala o kome se radi. Reagovala sam instiktivno, da vidim ko je ta osoba, zašto se tu zadesila, šta pokušava... U tom trenutku je stvarno dosta ljudi prolazilo ulicom i, kako svako gleda svoja posla, ide svojim putem, niko ni u jednom trenutku nije zastao, pogledao, pomislio da se nešto čudno dešava. Onda je to prva misao koja mi je bila, da li je moguće da se nešto dešava u centru grada radnim danom u 7.30, i to baš meni od svih.
Kako si uspela da ostaneš toliko pribrana? Kada sam gledala taj snimak, mislila sam da si pedagog koji se obraća nevaljalom detetu...
– Ja se time generalno i vodim u životu. Mislim, mene mogu da dodirnu ili povrede, takoreći izbace iz takta ljudi koji su mi bliski, prijatelji, porodica, nešto što direktno utiče na moj život i na mene. Sve ostalo, neki ljudi koji su mi usputni i prolazni u životu, ili materijalne stvari koje su danas tu sutra nisu, sve je to nešto što je prolazno. Trudim se da ne dozvolim da me izbaci iz takta jer, bože moj, živi smo, zdravi smo, biće i automobila i ovoga i onoga. Sad svi pričaju o mojoj reakciji, ali da bismo stigli do nje, moramo da radimo, nije samo da odlučimo tako, nego stvarno sebe treba da treniramo u svim situacijama da ostanemo pribrani, mada bih više volela da kažem mudri, da znamo kada kako treba da odreagujemo i šta će to da izazove kod neke druge osobe.
Kako si se zaista osećala? Koliko si bila uplašena, jer treba da dođeš licem u lice sa nekim dečkom koji, ako je spreman da uđe u tvoj auto, možda je spreman i da nasrne na tebe fizički?
– Ja sam u tom trenutku više bila u stanju šoka nego uplašena, jer mi je bila nerealna situacija koju zatičem. Čak sam malo i ubrzala ka vozilu da dečko ne pobegne dok mu ne zabeležim lik, jer ja sam u tom trenutku pomislila, ako pozovem policiju, šta ja njima mogu da kažem, neki fizički opis. I onda sam razmišljala da li će se vratiti na tu lokaciju, da li sam ja bila ciljana ili je slučajnost, kao što se ispostavilo. Isto kao što su se sve te neke reakcije kod mene javile tek možda sutradan, kad sam ja stvarno shvatila u koliko nimalo bezalenoj situaciji sam se našla.
Baš sam to htela da te pitam. Kad je šok prošao, kad se slegla prašina, da li te je onda „puklo” sve ono što te nije stiglo u trenutku kad se sve to dešavalo?
-Jeste, tek u toj noći između petka i subote, kada je policija tragala za tim mladićem, ja sam razmišljala šta ako ga ne uhvate, šta ako se vrati, koliko je to otišlo predaleko na društvene mreže i u medijima, šta ako to kod njega izazove neki inat ili bes, pa se vrati i možda mi namerno polupa auto, šta li ću ujutru zateći... Više mi je takvo razmišljanje bilo u tom međuperiodu dok ga nisu pronašli.
Koliko te je iznenadila njegova reakcija i njegovi komentari? Ne znam ko nas je više šokirao – ti ili on.
– Da, ja sam bila šokirana, jer prijatelji koji me poznaju stvarno znaju da mi nije problem ništa ni za koga da učinim, ali ako me pita. I onda, prilazim automobilu i neko mi kaže da je njegov auto. Ma, nije to tvoj auto, nisi ga ti ni zaradio ni kupio, nije to tvoje! Reci ako ti treba neka pomoć, nešto, hajde da vidimo da li ti mogu pomoći bez obzira što si stranac na ulici. Verujem da sve to dođe na svoje, možda zato što se time i vodim sam ovako dobro prošla u ovoj situaciji. Ali, da mi neko kaže za moju stvar da je njegova. Ko je ovde lud? Možda je taj snimak i pomogao da ga policija pronađe, jer kako su neki ljudi posle pisali, njegovi roditelji su već tragali za njim i prijavili nestanak. Možda je malo neprimereno reći, ali drago mi je što se to desilo ako im je to pomoglo da pronađu svoje dete koje su već tražili. Možda neki problem postoji, e sad, ja se nadam da će ga oni na najbolji mogući način rešiti jer je to stvarno mlada osoba pred kojom je život i mislim da je rano da u tom periodu ode na pogrešan put.
Kako si ti reagovala na komentare? Zaista su simpatični i nekako podrška tebi.
– Mene su toliko nasmejali ti komentari, toliko su simpatični. Ali ja to opet gledam iz nekog drugog ugla. Ljudi su navikli da im se plasiraju sve informacije sa negativnog aspekta i samo čekaju da komentarišu i osuđuju. Sreća u nesreći, većina komentara su pozitivni, ali mi je strašno što niko nije zastao, niko nije pogledao. Žena koja je spomenula negde da je čula alarm, nije pozvala policiju. Nekako, meni je to strašno što smo se kao ljudi otuđili, što svako gleda svoja posla. Ne bih volela niko ni da se podsmeva tom momku, ni da ga osuđje, niti da mene doživljava kao heroja niti žrtvu. To je u DNK našeg naroda da uvek gledamo sa crne strane i da nekoga osuđujemo, istrenirani smo na to.
Od momenta kako si se tog petka probudila pa sve do narednog dana, sve je nekako išlo u pravcu a da nisi mogla da znaš šta da očekuješ. Između ostalog, spomenula si koliko su mediji i društvene mreže planuli, sve je to bilo potpuno neplanski, ali drago mi je da vidim da plivaš u svemu tome i da prihvataš saradnju. Samim tim, dajemo ti prostor da kažeš ono što zaista u ovom trenutku i ovim povodom treba da se čuje. A to je...
– Razlog zašto u svari i prihvatam svugde da se odazovem je taj što bih se više okrenula na taj aspekt žene u nekoj situaciji, jer uvek su one te koje su slabije ili „ne možeš ti to sama”, ili ako se neko postavi drugačije, dominantnije, žene se povlače. Moramo da shvatamo da ne treba da imamo strah, da smo i mi sposobne, da treba da donesemo odluku i da stojimo iza nje. Ja bih na to volela da skrenem pažnju, jer nam se dosta nameće crna hronika kojoj svedočimo. Mislim da je uzrok tome što se u porodicama i društvu ćuti o mnogim stvarima koje ne valjaju. Izađite, recite, potrebna mi je pomoć, nisam zadovoljna, idem dalje, okrenuću se na drugu stranu, ne radim nešto dobro, šta možemo da uradimo da nam bude bolje. Volela bih da ih ova moja situacija ohrabri, prosto da budu samostalne, odlučne i hrabre.
I onda kažeš da nisi heroj... Odnosno heroina.
– Ja to nekako ne bih volela da kažem za sebe. U raznim situacijama čovek sebe menja, nadograđuje, da bi sutra bio bolja verzija. Svaka situacija je razlog da mi o nečemu treba da promislimo ili promenimo kod sebe, ili da potvrdimo da nešto radimo na dobar način.
Tekst i foto: Lea Radlovački
