ТВОЈА РЕЧ: МАРИЈА ЂУРИЋ (26) – НОВОСАЂАНКА ЧИЈА ЈЕ РЕАКЦИЈА НА КРАЂУ АУТА ОДУШЕВИЛА СРБИЈУ Волела бих да жене буду самосталне, одлучне и храбре
„Шта радиш у мојим колима“, питање је које нам је у протекле скоро две недеље свима познато и вероватно изговарамо на начин који је то првобитно урадила Новосађанка Марија Ђурић (26) која се 22. марта задесила у нимало наивној ситуацији.
Наиме, она је на Тргу галерија тог дана око 7.30 часова у свом ауту затекла непознатог младића, снимила га како би имала што валиднији доказ приликом пријављивања полицији, након чега је цела прича почела да се одвија у неочекиваном смеру. Видео се убрзо нашао на Инстаграм страници 192_рс, након чега је уследила лавина коментара, попут најлајкованијег: „Боже, дај ми смиреност просечне Новосађанке док јој краду ауто“, а онда су се умешали и медији и цела ситуација је постала поприлично вирална.
Међутим, мало ко се заиста запитао како ли се Марија у том тренутку осећала, колико је била угрожена, зашто јој нико није притекао у помоћ и слично, али и шта из њене – толико смирене и сталожене рекације – можемо да научимо. На сву срећу, исход је био, како каже, најбољи могући по њу, али и по момка (17) ког је полиција исте вечери пронашла, а за ког се испоставило да је породица за њим већ трагала.
– То је локација на којој најчешће паркирам и, као свакога јутра, устајем и идем на посао. Прилазим својим колима и видим да у њима неко седи. Почињем да преиспитујем себе, да ли је то мој ауто, када сам схватила да јесте, тако крећу те моје реакције које су у овом тренутку људима симпатичне, и драго ми је што они то гледају са те стране, али у том моменту није била наивна ситуација, јер нисам знала о коме се ради. Реаговала сам инстиктивно, да видим ко је та особа, зашто се ту задесила, шта покушава... У том тренутку је стварно доста људи пролазило улицом и, како свако гледа своја посла, иде својим путем, нико ни у једном тренутку није застао, погледао, помислио да се нешто чудно дешава. Онда је то прва мисао која ми је била, да ли је могуће да се нешто дешава у центру града радним даном у 7.30, и то баш мени од свих.
Како си успела да останеш толико прибрана? Када сам гледала тај снимак, мислила сам да си педагог који се обраћа неваљалом детету...
– Ја се тиме генерално и водим у животу. Мислим, мене могу да додирну или повреде, такорећи избаце из такта људи који су ми блиски, пријатељи, породица, нешто што директно утиче на мој живот и на мене. Све остало, неки људи који су ми успутни и пролазни у животу, или материјалне ствари које су данас ту сутра нису, све је то нешто што је пролазно. Трудим се да не дозволим да ме избаци из такта јер, боже мој, живи смо, здрави смо, биће и аутомобила и овога и онога. Сад сви причају о мојој реакцији, али да бисмо стигли до ње, морамо да радимо, није само да одлучимо тако, него стварно себе треба да тренирамо у свим ситуацијама да останемо прибрани, мада бих више волела да кажем мудри, да знамо када како треба да одреагујемо и шта ће то да изазове код неке друге особе.
Како си се заиста осећала? Колико си била уплашена, јер треба да дођеш лицем у лице са неким дечком који, ако је спреман да уђе у твој ауто, можда је спреман и да насрне на тебе физички?
– Ја сам у том тренутку више била у стању шока него уплашена, јер ми је била нереална ситуација коју затичем. Чак сам мало и убрзала ка возилу да дечко не побегне док му не забележим лик, јер ја сам у том тренутку помислила, ако позовем полицију, шта ја њима могу да кажем, неки физички опис. И онда сам размишљала да ли ће се вратити на ту локацију, да ли сам ја била циљана или је случајност, као што се испоставило. Исто као што су се све те неке реакције код мене јавиле тек можда сутрадан, кад сам ја стварно схватила у колико нимало безаленој ситуацији сам се нашла.
Баш сам то хтела да те питам. Кад је шок прошао, кад се слегла прашина, да ли те је онда „пукло” све оно што те није стигло у тренутку кад се све то дешавало?
-Јесте, тек у тој ноћи између петка и суботе, када је полиција трагала за тим младићем, ја сам размишљала шта ако га не ухвате, шта ако се врати, колико је то отишло предалеко на друштвене мреже и у медијима, шта ако то код њега изазове неки инат или бес, па се врати и можда ми намерно полупа ауто, шта ли ћу ујутру затећи... Више ми је такво размишљање било у том међупериоду док га нису пронашли.
Колико те је изненадила његова реакција и његови коментари? Не знам ко нас је више шокирао – ти или он.
– Да, ја сам била шокирана, јер пријатељи који ме познају стварно знају да ми није проблем ништа ни за кога да учиним, али ако ме пита. И онда, прилазим аутомобилу и неко ми каже да је његов ауто. Ма, није то твој ауто, ниси га ти ни зарадио ни купио, није то твоје! Реци ако ти треба нека помоћ, нешто, хајде да видимо да ли ти могу помоћи без обзира што си странац на улици. Верујем да све то дође на своје, можда зато што се тиме и водим сам овако добро прошла у овој ситуацији. Али, да ми неко каже за моју ствар да је његова. Ко је овде луд? Можда је тај снимак и помогао да га полиција пронађе, јер како су неки људи после писали, његови родитељи су већ трагали за њим и пријавили нестанак. Можда је мало непримерено рећи, али драго ми је што се то десило ако им је то помогло да пронађу своје дете које су већ тражили. Можда неки проблем постоји, е сад, ја се надам да ће га они на најбољи могући начин решити јер је то стварно млада особа пред којом је живот и мислим да је рано да у том периоду оде на погрешан пут.
Како си ти реаговала на коментаре? Заиста су симпатични и некако подршка теби.
– Мене су толико насмејали ти коментари, толико су симпатични. Али ја то опет гледам из неког другог угла. Људи су навикли да им се пласирају све информације са негативног аспекта и само чекају да коментаришу и осуђују. Срећа у несрећи, већина коментара су позитивни, али ми је страшно што нико није застао, нико није погледао. Жена која је споменула негде да је чула аларм, није позвала полицију. Некако, мени је то страшно што смо се као људи отуђили, што свако гледа своја посла. Не бих волела нико ни да се подсмева том момку, ни да га осуђје, нити да мене доживљава као хероја нити жртву. То је у ДНК нашег народа да увек гледамо са црне стране и да некога осуђујемо, истренирани смо на то.
Од момента како си се тог петка пробудила па све до наредног дана, све је некако ишло у правцу а да ниси могла да знаш шта да очекујеш. Између осталог, споменула си колико су медији и друштвене мреже планули, све је то било потпуно неплански, али драго ми је да видим да пливаш у свему томе и да прихваташ сарадњу. Самим тим, дајемо ти простор да кажеш оно што заиста у овом тренутку и овим поводом треба да се чује. А то је...
– Разлог зашто у свари и прихватам свугде да се одазовем је тај што бих се више окренула на тај аспект жене у некој ситуацији, јер увек су оне те које су слабије или „не можеш ти то сама”, или ако се неко постави другачије, доминантније, жене се повлаче. Морамо да схватамо да не треба да имамо страх, да смо и ми способне, да треба да донесемо одлуку и да стојимо иза ње. Ја бих на то волела да скренем пажњу, јер нам се доста намеће црна хроника којој сведочимо. Мислим да је узрок томе што се у породицама и друштву ћути о многим стварима које не ваљају. Изађите, реците, потребна ми је помоћ, нисам задовољна, идем даље, окренућу се на другу страну, не радим нешто добро, шта можемо да урадимо да нам буде боље. Волела бих да их ова моја ситуација охрабри, просто да буду самосталне, одлучне и храбре.
И онда кажеш да ниси херој... Односно хероина.
– Ја то некако не бих волела да кажем за себе. У разним ситуацијама човек себе мења, надограђује, да би сутра био боља верзија. Свака ситуација је разлог да ми о нечему треба да промислимо или променимо код себе, или да потврдимо да нешто радимо на добар начин.
Текст и фото: Леа Радловачки
