ТВОЈА РЕЧ Игор Стојиловић (30): Млади не беже, већ траже

Како би допрли до свих тих „ћуди”, омладински радници имају озбиљан задатак који, пре свега, изискује искреност према себи самима, што значи да у складу са својим интересовањима и капацитетима приступе одређеним групама. Већ петнаестаг година у том свету је, политиколог по звању и омладински радник по избору, Игор Стојиловић (30), родом из Кикинде, који је за то време био и корисник омладинских програма, активиста, волонтер, координатор клуба,... Тренутно је члан Центра за омладински рад (ЦЗОР), у Управном одбору Кровне организације младих Србије, али и координатор за јавно заговарање и унапређење омладинске политике, што, како каже, нема шансе да би успео да стави у један тњеет.

Које су кључне промене код младих током целог тог периода, не укључујући да су ти се појавиле седе, да ти је израсла брада...?

- Да ми је пола косе отпало...

То не бројим!

- Хвала ти. Не гледаш у длаку, што би се рекло. А и млади су се потпуно променили! Ово је друга генерација. Начин функционисања, размишљања, комуникације... Кад држим тренинге и радионице и питам где се најчешће окупљају, млади кажу на теренима, кеју, ’вамо-тамо, али се највише окупљају на интернету. Кад смо ми били млади, то није било тако.

Да, у наше време...

- Мислио сам да то никад нећу рећи, али... С те стране било је другачије и сада све што се дешава, све промене које настају, све је на интернету. Ако се тамо не десе, нису се десиле уопште! Све оно што се око младих збива на њих не утиче ако у довољној мери није видљиво у интернет свету, па онда и не реагују на те неке ствари. Промене су данас веће јер млади слободније комуницирају, слободније путују и сада су више у корак са светом. Раније је постојала евидентна разлика између младих који одрастају у Шведској и оних у Србији, сад није то тако. Сада се наши млади осећају комфорније јер нису грађани „трећег света”. Наша генерација није имала ту привилегију.

Рекао си да данас млади слободније комуницирају... Да ли мислиш да у неким тренуцима „претерују”? Односно, због интернета имамо нове врсте насиља, оно је све чешће, промовишу се лоше и погрешне вредности... Колико цела та слобода има негативан утицај? А у складу с тим, колико је данас теби, као некоме ко је одрастао у другачијем свету, изазовно да сарађујеш и радиш са младима који имају поприлично већи негативан утицај на друге, али и други на њих?

- Да кренем од овог последњег... Моја професионална обавеза је да комуницирам са потпуно различитим особама. Омладински рад се управо бави онима који су слободни и не устручавају се при комуникацији, па и претерују у томе, а ми треба да им будемо некаква врста узора, приказ њихове шансе и избора, да виде да постоје и другачији начин. С те стране, мислим да је за нас важно да будемо искрени према себи, с ким можемо а с ким не можемо да радимо, јер је супер да сви хоће да раде са маргинализованим људима, али морамо да ставимо границе са собом, с ким можемо, како можемо, да ли имамо капацитета за тако нешто. А с друге стране, имамо много слободе, с тим се повећавају обавезе и одговорности. Ако неки политичар потпуно слободно може да каже нешто на телевизији, или ако ја могу свашта да изјавим у новинама, а да за то не будемо санкционисани законски или друштвено, шта онда спречава било коју другу особу да каже или напише шта жели? Оно што све чешће чујем јесте: „Ја преузимам одговорност.” Али, шта то практично значи? Ту стајемо сви комплетно, па и млади.

Колико, онда, можемо да кажемо да су млади спремни да ради себе преузму одговорност? Има ли позитивних примера?

- Има много позитивних примера. Мислим да друштво функционише захваљујући тим примерима и да нас они у овом тренутку држе. То су људи који су својим деловањем створили нешто у заједници и показали да се може и другачије.

Битно је да их има... Кад причамо о Центру за омладински рад, чиме се све бавите и какве помаке постижете?

- Мислим да сви као сектор треба да будемо искрени да су наше методе и начини рада доста застарели у односу на ове нове генерације младих. Ми одлазимо на места на којима се окупљају, али они функционишу на интеренету. Супер је да одемо у школе, омладинске клубове, на улицу, али то више није то. Ми морамо да се дигитализујемо и покушамо да кроз апликације, форуме, друштвене мреже комуницирамо са младима и будемо им подршка тамо где и која им је потребна. Још увек немамо неке ефикасне резултате, али је супер да размишљамо о томе. С друге стране, мислим да је децентрализација активности кључна. Данас не живе сви млади у центру, живе и на периферији, и да би неко од њих дошао до нас, мора да промени два аутобуса, а то се неће десити. Зато наш помак мора да буде физички, не само у идејама. Мислим да се друштво изузетно поларизује на оне који су ин и оут, само је питање колико је тај круг широк и ко све стане у њега.

Споменуо си дигитализацију... Где ће нас она одвести? Колико је реално и пожељно да се главне ствари одвијају на екранима?

- Мислим да не мора да се одвија на екранима, али ми морамо да будемо присутни у том свету. Ушао сам у омладински клуб случајно,друг ме је позвао. Млади се данас друже онлине и ако некога позивају, позваће их само у виртуелном свету.

Због чега, уопште, млади имају толику потребу за виртуелним светом? Од чега беже?

- То ти је аутосугестивно питање...

Беже од одговорности које су веће и озбиљније у реалном свету?

- Мислим да не беже, него траже. Они на интернету могу да учествују потпуно равноправно. Начин функционисања тих друштвених мрежа нас ставља на једнак ниво, и председника државе, премијерку, тебе, мене или неку младу особу од десет година. Тај свет је потпуно равноправан за све нас. У физичком свету то не можемо.

Да ли, онда, то значи да си оут ако ниси виртуелном свету?

- Апсолутно си оут.

Значи, опет постоји дискриминација...

- Тако је. Зато су млади, који су у заједницама које нису довољно развијене и прилагођене интернету, потпуно оут, изван света.

Колико заиста пропуштамо суштину живота? Чињенице да неко живи на Клиси, Лиману, има Фејс или не, носи маркирану одећу или не... да ли су то суштинске разлике међу нама?

- Слажем се са тобом, али то нису разлике, то су прилике. То је једноставна ствар да ли можеш то нешто да приуштиш. Тренинзи ЦЗОР-а доступни су баш свима, али особа са Клисе се неће појавити јер мора да потроши 260 динара да би дошла на дводневни тренинг, а нема те паре. Мени је потпуно неважно ко је одакле, то је баналност о којој ми не размишљамо. Али, јесте битно да ли млада особа има интернет како би могла да прочита ове текстове. Данас је, можда, у свету одраслих још увек важно да ли су члан неке странке, али у свету младих је важно да ли имају интернет. Заборавили смо да то искористимо и да од тог света направимо простор у ком млади могу да функционишу. Такође, они који су доносиоци одлука треба мало размисле о томе да млади треба да се угледају на њих. А ако за једног политичара млади нису важни, зашто би млади младима били важни? Деца и омладина одлично имитирају, што значи да треба да им дамо нешто да одлично имитирају, неки садржај. Не треба да заборавимо ни да, ако хоћемо да створимо промене у заједници, морамо да размишљамо о томе шта је све заједница. Она није само унутар круга, већ и изван.

Леа Радловачки