Tvoja reč, Đorđe Jerinić (26), mlađi vodnik vatrogasac: Mi dajemo život za ovaj posao

Novosađanin Đorđe Jerinić (26) je mlađi vodnik u novosadskoj vatrogasnoj brigadi, a od malena je želeo da postane vatrogasac. Svoj put je pronašao zahvaljujući dedi, srednjoj medicinskoj školi i Strukovnim studijama za inženjera zaštite od požara. Iako je pet puta pokušavao da postane vatrogasac, konačno je u tome uspeo pre nešto više od godinu dana, nakon što je postao najbolji u svojoj klasi na obuci u Beogradu.

„Moj deda, sa mamine strane, bio je inspektor bezbednosti i zdravlja na radu i od malena sam ga sledio“, navodi naš sagovornik.

„Od pete godine sam hteo da nosim neku uniformu. Kroz školovanje me je povuklo da budem vatrogasac.“

To je baš privilegija: postao si nešto o čemu si maštao od detinjstva. Koliko je tvoj posao onakav kako si ga zamišljao?

„Mogu reći da jeste. I velika je privilegija kad čovek radi ono što želi i voli.“

Kolika je odgovornost?

„Odgovornost vatrogasca-spasioca i na intervenciji i u stanici je velika. Na intervenciji jer mora sve da prođe kako treba, da pomognemo i spasimo, a u stanici jer sami pregledamo našu opremu, čuvamo kamione, sređujemo garažu od čega zavisimo na intervencijama. Tako da, posao vatrogasca nosi veliku dogovornost.“

Kakav je osećaj kad vam zazvoni sirena, a vi ni ne znate šta vas sve čeka na terenu? Je l’ pomisliš nekad kako ti je to, možda, poslednji teren?

„Nikad ne razmišljam tako, već samo pozitivno. Takođe, uvek kao kolektiv pazimo jedni na druge. Jednostavno, kad idem na intervenciju, naročito sa starijim kolegama, osećam se sigurno bez obzira na malu dozu straha i adrenalina.“

A kakav je osećaj kad se intervencija završi?

„Uglavnom je prelep, naročito kad pomognemo nekome ili kad spasimo nečiji život.“

Koliko često imate intervencije?

„Svakodnevno. Novi Sad je najopterećenija vatrogasna stanica u državi i svakog dana imamo nekoliko intervencija.“

Koji je najrizičniji teren na kom si bio?

„Ne bih znao da izdvojim. Bilo je i rizičnih i fizički napornih intervencija. Recimo, možda je gašenje požara u fabrici nameštaja na Klisi bila fizički najzahtevnija. Mislim, sve su na neki način rizične, ali se uvek osećam sigurno.“

Kako vam je u tim odelima, odnosno opremi?

„Vruće. Izuzetno vruće! Ali, to je odelo koje nas štiti i zato ga rado nosim.“

Šta roditelji kažu na sve to? Jesu li, makar, srećni što ne nosiš oružje, kad si već morao da budeš u uniformi?

„Paaa... Moji roditelji su veoma srećni zbog mene, cela porodica i moja verenica i okruženje. Ali, ponekad osetim  strah u njima jer sam u ovom poslu. Ali kažem, srećni su i ponosni na mene što sam odabrao ovu struku.“

Koliko fizički moraš da radiš na sebi da bi bio spreman za ovaj posao?

„Ja sam u treningu ceo život. Počeo sam da se bavim sportom od 4-5 godine. Ovde svaki dan ujutru imamo obavezno teretanu i treninge. Pored toga, imamo i vatrogasne vežbe, tako da smo svaki dan u nekom treningu i imamo fizičke aktivnosti.“

Znači, svaki dan si u nekoj akciji. Radiš li nešto da se opustiš? Da doživiš zen, upališ svećice...

„Uglavnom se opuštam tako što provodim vreme sa porodicom i prijateljima. Možda je čudno, ali mene opušta kada treniram, volim da istrčim, dižem tegove.“

Zašto bi pozvao mlade da postanu vatrogasci?

„Zato što ovde vlada porodična atmosfera: ručamo zajedno, spavamo u istim sobama, ovo nam je kao druga kuća koliko vremena provodimo ovde. A i zato što je ovo zaista lep i human posao. Još ako ga neko voli, kao ja, zaista će mu/joj biti super ovde.“

Zbog čega se mladi oni ipak ne bave ovim poslom?

„Iskreno mislim da, onaj ko želi da se bavi ovim poslom, prvenstveno mora da ga voli. Posao je fizički i psihički naporan, stoga se radi srcem. Vole ljudi da nas vide na terenu, da se slikaju sa nama. Ali, mislim da mali broj ljudi generalno želi da se bavi ovim. Jednostavno, mi svoj život dajemo za ovo ovde.“

Možda je upravo to i razlog zašto ljudi najviše vole vatrogasce...

„Mislim da jeste. Jer, kad nas vide, znaju da idemo da pomognemo.“

L. Radlovački