TVOJA REČ Nina Zvezdin: Kreativnost važna i u muzici i arhitekturi

Iako je diplomirani arhitekta - ne radi u struci, zbog čega se čini da naša ovonedeljna sagovornica vodi duplu bitku s realnošću - htela to ona ili ne, uspevala u tome ili ne.

- Kao mala, u drugom razredu osnovne škole, rekla sam da želim da budem arhitekta, ali do kraja srednje škole nisam znala da li ću to i upisati - priseća se Nina. - Nisam se dvoumila, jednostavno nisam znala šta ću, ali je arhitektura bila nešto što me je privlačilo, volela sam crtanje i tehničko crtanje, delovalo mi je sve zanimljivo.

Kako si se, onda, spremala za prijemni? Znam da pripreme dugo traju i da su naporne...

- Kad sam krenula u četvrtu, počele su pripreme na faksu. Išla sam na njih, mada je sve više ličilo na druženje, nego na učenje. Znaš kako, polagala se opšta kultura, prostorna kompozicija i slobodno crtanje. Bilo je zanimljivo. Sad ne radim u struci jer nije lako naći posao. To je sad druga tema. Sad sam se bavim grafičkim dizajnom kao frilenser.

Možemo li reći da je to slično?

- Da, u suštini, to mi se i sviđa kod arhitekture što nije ograničena. Sa arhitekturom može svašta da se radi. Mada, naš fakultet (FTN) se fokusira na građevinsku stranu, dok je u Beogradu bolje jer više rade na idejama, a mi više radimo tehničke stvari.

Koliko tebe to koči da budeš inovativna i kreativna?

- Ne koči me. Sve je subjektivno... Imam druge opcije gde mogu da izrazim svoju kreativnost. Volim da crtam, volim da stvaram i u muzici. Žao mi ješto smo ograničeni kad je reč o faksu.

Spomenula si muziku, ti se i njome baviš. Koliko se ona uklapa u celu tu „tehničku priču” oko struke?

- Svi pričaju da je muzika kao matematika, veoma slična. Pojma nemam, iskreno.

Šta tebe vodi u muzici i kroz nju, ako ne (i) matematika?

- Pa, sve osim matematike! Volim muziku od malena. Bilo je - ili tenis ili gitara, jer su svi pravili problem i morala sam da odaberem jedno. Onda sma odabrala tenis i time sam se bavila deset godina, a usput sam išla i na časove gitare. Od petog-šestog razreda sam počela ozbiljnije da shvatam muziku.

Taman si na tenisu zagrevala lakat...

- Pričali su mi da ne mogu oba da radim jer se lakat ne koristi na isti način...

Kako s hardkor bendom prolazite u Srbiji?

- Nikako. Generalno što se tiče ove muzike, ne svira se zbog para, već zbog ljubavi prema njoj.

Kao što se ni ne studira arhitektura da bi se posle radilo u struci...

- Upravo to! Ne znam, ne prolazi ta muzika toliko. U Novom Sadu postoji scena i ljudi se trude da je guraju, organizuju se svirke i slično. Mene nervira što starije generacije ogovaraju mlađe, jer ne dolaze na svirke i ne prave bendove, kao, lenji su i samo bulje u kompjutere. Svi kažu da je danas lakše snimiti pesmu i lakše je kupiti instrumente, ali je isto sve i mnogo teže. Svi upiru oči u tebe i kad se pojavi novi bend, odbijaju ga, umesto da ohrabruju mlade muzičare. To mi je žao...

Šta ti misliš - zašto mlađi ne dolaze na svirke?

- Ne znam... Mislim, ima ljudi koji dolaze na svirke. Možda nisu dovoljno zaiteresovani za ovu vrstu muzike. Možda će biti.

Kako izgleda biti gitaristkinja u jednom alternativnom bendu? Odnosno, koliko žene uspevaju da se danas probiju uprkos predrasudama?

- Nema mnogo devojaka. Drago mi je što si tako pitala, jer mi se diže pritisak kad kažu „zašto nema više devojaka u bendu”. Uvek postoje predrasude i mnogo puta kad se pojavim sa bendom, rukuju se sa drugarima, a ne i sa mnom jer misle da sam došla s nekim od bendista. Postoje predrasude da muškarci bolje sviraju od žena. Kod mene u bendu ne postoje takvi problemi. Čak i većinu stvari sama radim, niko mi ne pomaže.

Kao - sama nosiš instrumente...

- Pogotovo to nikome ne dam. Jer ako ne nosim, onda tek misle da sam nesposobna. Išli smo na nekoliko turneja i normalno je da pomažem oko opreme onoliko koliko mogu.

Na koji način žene mogu da se izbore za svoje parče muzičke scene?

- Skoro sam pisala tekst na tu temu. Nikad se nisam isticala kao feministkinja, ne vodim nikakvu borbu. Na internetu je jedan lik napisao komentar u kom kaže da je ženama lakše jer nas je manje i svi znaju za nas, kao, mi možemo da spavamo sa producentom i snimimo album, a oni moraju da crnče... Najveća fora je što devojka tog lika peva u bendu s njim.

Pa, šta se, onda, buni kad ima devojku koja će da im sve obezbedi?

- Užas živi... Ne znam, ne treba da se borimo za nešto, nego da sve bude normalno i pođednako za sve. Ne bi trebalo da postoji bilo kakva razlika.

Lea Radlovački