TVOJA REČ: ANĐELA ŽIVANOVIĆ (29) I NIKOLA JELOVAC (28), NAJMLAĐI ENOLOZI U SRBIJI Vina se kupuju više nego ikada

Oboje su diplomirali i masterirali istog dana na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu, gde su se i upoznali, te danas imaju zvanje master inženjera tehnologije. Anđela je zaposlena u vinariji „Vinum” u Sremskim Karlovcima, a Nikola u rakovačkoj vinariji „Salaxia & Imperator”.

Najlogičnije prvo pitanje bilo bi da li vas je vino spojilo.

Anđela: Spojio nas je fakultet, jer smo diplomirali ili masterirali istog dana. A vino i veza su kasnije došli kao šlag na tortu, spontano.

Otkud ljubav i interesovanje za vino?

Nikola: Meni se niko u porodici ne bavi vinom, niko ga ne konzumira, niti je poznavalac ili ljubitelj. Jednostavno, na fakultetu sam malo dublje istraživao i kad sam razmislio čime želim da se bavim, primetio sam da je ovo poziv u kom imamo veliku slobodu, mnogo toga zavisi od nas, možemo sami da kreiramo proizvode koje plasiramo na tržište i svidelo mi se to što možemo da eksperimetnišemo svake godine na različite načine. Svaka berba je drugačija, te posao nije monoton.

U svemu tome ima romantike, zvuči mi poetično.

Nikola: Možda je više empirijski. Iz što više proba i grešaka naučimo mnoge stvari. Ne postoji konkretna literatura, nego iz svog iskustva zaključujemo na koji način možemo da rešimo probleme.

Anđela: Ni moji roditelji nisu konzumenti vina, budući da dolazim sa područja u kom se prvenstveno konzumira rakija. Ljubav je došla sasvim spontano. Ono što je mene, da tako kažem, kupilo jeste to što se stalno uči, a ja sam neko ko voli nova znanja. Dosta rada, truda, motivacije, kontakata sa drugim ljudima, organizacijama... U vinariji radimo sa živim proizvodom koji je svake godine različit. Mi nismo imali puno berbi za sada, ali smo u svetu vina i ulazimo u šestu godinu rada u vinarijama, i svake godine je bio različit polazni ali i finalni proizvod, što je jako lepo za učenje. Mislim da i starije kolege moraju da priznaju da još uvek uče. Mnogo je lepše kad se radi sa živim proizvodom jer ne znamo šta nas očekuje, a možemo da se igramo.

Koliko ima prostora da se na kraju razočarate?

Anđela: S obzirom na to da sam sklona perfekcionizmu, u podrumu svaki dan dajem svoj maksimum. Nakon što završimo berbu, znam da sam dala sve što je bilo do mene i tehnologije, pa nikada do sad nisam bila razočarana. Jer, kad date maksimum, i ne treba da budete razočarani. Super je što sa vlasnikom imam dosta otvoren odnos i što mogu da eksperimetnišem, a to je meni bitno, radi ličnog usavršavanja. Radim tehnologiju kako smatram da treba, on na kraju dođe i proba proizvod i to je to. Jedino čime se vodim, pošto je moj kolega pravio vina izuzetno visokog kvaliteta, jeste to da se taj kvalitet zadrži. Lepo je kad dođete u neku vinariju i nastavite koracima kojima je neko pre vas išao, a veliki je zadatak da zadržite kvalitet. Nijednog momenta nisam dozvolila da neko kaže da sam ga ja narušila. Zbog tržišta je bitan kontinuitet u radu i proizvodnji, jer ljudi se često naviknu na ujednačen kvalitet, naročito ako je on visok.

Koliko je izazovno u svemu tome ostaviti svoj pečat?

Anđela: Moram da priznam da je jako izazovno i da je to nešto što želim da radim. Okej je zadržati kvalitet, ali ako možemo da idemo još bolje i eksplozivnije, uvek sam za to. Uvek sam za isprobavanje nečeg novog. Ponekad imam problem sa manjkom vremena. Obožavam da isprobavam, da se igram, variram uslove i dam neki lični pečat, te doprinesem sjaju vinarije. Za kvalitet samog vina nije zadužen samo tehnolog, već i dobar tim. Da imam kolege koje ne žele sa mnom da sarađuju i koje me ne čuju, mislim da dosta toga ne bi bilo moguće.

Koliki je podstrek ali i teret nositi titulu najmlađeg enologa?

Nikola: Podstrek je u svakom slučaju, jer imamo taj pritisak da se izborimo za svoje mesto kao najmlađi u ovom poslu. Nekako se autoritet kod nas i dalje stiče godinama, a na nama je veliki izazov da ga uspostavimo i u vinarijama u kojim radimo, budući da imamo godina koliko imamo. Mislim da smo uspeli u tome.

Da li to znači da biti vrsni poznavalac vina ne iziskuje nužno i veliki broj godina?

Nikola: Ne iziskuje, ali svakako da se godinama dobija iskustvo. I mi ćemo razvijati sve više taj osećaj za proizvodnju, jer mnoge stvari u ovom poslu se rade instiktivno. Nekad ćemo dobiti sirovinu za koju ne možemo da iskoristimo tehnologiju iz prethodnih godina, pa ćemo morati da je menjamo i uklonimo potencijalne mane.

Posmatrajući vina u Vojvodini, kakav je kvalitet fruškogorskih vina i po čemu su specifična?

Anđela: Odlikuju ih lepa svežina i kiselina. Mislim da svako vino poseduje svoje karakteristike i da je svako dobro jer je neko uložio trud, rad i vreme. Kad sam upala u kompletan svet tehnologije, uvek mi je bilo malo nepristojno reći da je nečiji proizvod ružan. Svaka roba ima kupca. Proizvodnja vina na Fruškoj gori je dosta porasla, vina se kupuju više nego ikada. Mislim da je veliki broj proizvođača ove godine došao u problem jer nije imao dovoljno vina koliko je tržište tražilo. I mislim da će potreba biti i veća.

Kakva će vina biti, s obzirom na klimatske promene i sve raniju berbu – pričamo o kvalitetu i kvantitetu?

Nikola: Ne možemo tačno pedvideti šta će se desiti, ali definitivno je da ima sve više sunčanih dana, pogotovo je ova godina takva, sve je toplije, pretpostavljamo da ćemo dobijati grožđe koje će imati viši sadržaj šećera, što će rezultirati višim procentom alkohola. Ali, na nama je da sprovedemo da vina budu prilagođena konzumentima. I ova berba će biti dosta ranija nego prošla, sigurno tri sedmice ranija, a sve to nosi svoje izazove.

Lea Radlovački