ТВОЈА РЕЧ: АНЂЕЛА ЖИВАНОВИЋ (29) И НИКОЛА ЈЕЛОВАЦ (28), НАЈМЛАЂИ ЕНОЛОЗИ У СРБИЈИ Вина се купују више него икада

Обоје су дипломирали и мастерирали истог дана на Технолошком факултету у Новом Саду, где су се и упознали, те данас имају звање мастер инжењера технологије. Анђела је запослена у винарији „Винум” у Сремским Карловцима, а Никола у раковачкој винарији „Salaxia & Император”.

Најлогичније прво питање било би да ли вас је вино спојило.

Анђела: Спојио нас је факултет, јер смо дипломирали или мастерирали истог дана. А вино и веза су касније дошли као шлаг на торту, спонтано.

Откуд љубав и интересовање за вино?

Никола: Мени се нико у породици не бави вином, нико га не конзумира, нити је познавалац или љубитељ. Једноставно, на факултету сам мало дубље истраживао и кад сам размислио чиме желим да се бавим, приметио сам да је ово позив у ком имамо велику слободу, много тога зависи од нас, можемо сами да креирамо производе које пласирамо на тржиште и свидело ми се то што можемо да експериметнишемо сваке године на различите начине. Свака берба је другачија, те посао није монотон.

У свему томе има романтике, звучи ми поетично.

Никола: Можда је више емпиријски. Из што више проба и грешака научимо многе ствари. Не постоји конкретна литература, него из свог искуства закључујемо на који начин можемо да решимо проблеме.

Анђела: Ни моји родитељи нису конзументи вина, будући да долазим са подручја у ком се првенствено конзумира ракија. Љубав је дошла сасвим спонтано. Оно што је мене, да тако кажем, купило јесте то што се стално учи, а ја сам неко ко воли нова знања. Доста рада, труда, мотивације, контаката са другим људима, организацијама... У винарији радимо са живим производом који је сваке године различит. Ми нисмо имали пуно берби за сада, али смо у свету вина и улазимо у шесту годину рада у винаријама, и сваке године је био различит полазни али и финални производ, што је јако лепо за учење. Мислим да и старије колеге морају да признају да још увек уче. Много је лепше кад се ради са живим производом јер не знамо шта нас очекује, а можемо да се играмо.

Колико има простора да се на крају разочарате?

Анђела: С обзиром на то да сам склона перфекционизму, у подруму сваки дан дајем свој максимум. Након што завршимо бербу, знам да сам дала све што је било до мене и технологије, па никада до сад нисам била разочарана. Јер, кад дате максимум, и не треба да будете разочарани. Супер је што са власником имам доста отворен однос и што могу да експериметнишем, а то је мени битно, ради личног усавршавања. Радим технологију како сматрам да треба, он на крају дође и проба производ и то је то. Једино чиме се водим, пошто је мој колега правио вина изузетно високог квалитета, јесте то да се тај квалитет задржи. Лепо је кад дођете у неку винарију и наставите корацима којима је неко пре вас ишао, а велики је задатак да задржите квалитет. Ниједног момента нисам дозволила да неко каже да сам га ја нарушила. Због тржишта је битан континуитет у раду и производњи, јер људи се често навикну на уједначен квалитет, нарочито ако је он висок.

Колико је изазовно у свему томе оставити свој печат?

Анђела: Морам да признам да је јако изазовно и да је то нешто што желим да радим. Океј је задржати квалитет, али ако можемо да идемо још боље и експлозивније, увек сам за то. Увек сам за испробавање нечег новог. Понекад имам проблем са мањком времена. Обожавам да испробавам, да се играм, варирам услове и дам неки лични печат, те допринесем сјају винарије. За квалитет самог вина није задужен само технолог, већ и добар тим. Да имам колеге које не желе са мном да сарађују и које ме не чују, мислим да доста тога не би било могуће.

Колики је подстрек али и терет носити титулу најмлађег енолога?

Никола: Подстрек је у сваком случају, јер имамо тај притисак да се изборимо за своје место као најмлађи у овом послу. Некако се ауторитет код нас и даље стиче годинама, а на нама је велики изазов да га успоставимо и у винаријама у којим радимо, будући да имамо година колико имамо. Мислим да смо успели у томе.

Да ли то значи да бити врсни познавалац вина не изискује нужно и велики број година?

Никола: Не изискује, али свакако да се годинама добија искуство. И ми ћемо развијати све више тај осећај за производњу, јер многе ствари у овом послу се раде инстиктивно. Некад ћемо добити сировину за коју не можемо да искористимо технологију из prеthodnih година, па ћемо морати да је мењамо и уклонимо потенцијалне мане.

Посматрајући вина у Војводини, какав је квалитет фрушкогорских вина и по чему су специфична?

Анђела: Одликују их лепа свежина и киселина. Мислим да свако вино поседује своје карактеристике и да је свако добро јер је неко уложио труд, рад и време. Кад сам упала у комплетан свет технологије, увек ми је било мало непристојно рећи да је нечији производ ружан. Свака роба има купца. Производња вина на Фрушкој гори је доста порасла, вина се купују више него икада. Мислим да је велики број произвођача ове године дошао у проблем јер није имао довољно вина колико је тржиште тражило. И мислим да ће потреба бити и већа.

Каква ће вина бити, с обзиром на климатске промене и све ранију бербу – причамо о квалитету и квантитету?

Никола: Не можемо тачно педвидети шта ће се десити, али дефинитивно је да има све више сунчаних дана, поготово је ова година таква, све је топлије, претпостављамо да ћемо добијати грожђе које ће имати виши садржај шећера, што ће резултирати вишим процентом алкохола. Али, на нама је да спроведемо да вина буду прилагођена конзументима. И ова берба ће бити доста ранија него прошла, сигурно три седмице ранија, а све то носи своје изазове.

Леа Радловачки