TVOJ LIST, Filip Džolić (26), slikar i organizator likovne kolonije: UMETNOST ZAHTEVA VEČNO USAVRŠAVANJE

Takva su makar dela mladog umetnika iz Rumenke Filipa Džolića (26), koji najradije voli da slika kombinujući akrilne i uljane boje, dok ga trenutno najviše zanimaju sakralni elementi kroz koje povezuje likovnost i iracionalnost.

Njegovo viđenje umetnosti, baš kao i sami radovi, može se interpretirati na više načina, a opet, koji god zaključak da se donese, sve dok ga uopšte ima – nije pogrešan! Tako Filip smatra da umetnost zahteva večno usavršavanje, što je, za razliku od bavljenja sportovima, i moguće, budući da sa zrelošću ona biva bolja i naprednija.

– Studirajući grafiku na Akademiji umetnosti, primetio sam da umetnost nije samo originalno delo, nego je proces koji traži da na kraju bude delo koje će se iz gomile istaći i biti validno – kaže Filip, čije radove ćete moći da pogledate sredinom februara u okviru kolektivne izložbe SULUV-a. – U početku je to izgledalo kao neko razvijanje deteta koje opaža svet oko sebe. Polako sam vežbao crteže da bih došao na kraju do boje, a posle dve-tri godine dolazi do zasićenosti, te odlučujem da se usmerim ka nekoj određenoj temi i polju istraživanja. U umetnosti sam primetio da daje mogućnost za odgovore oblasti kao što su psihologija, socijologija, antropologija... Umetnik nema zadatak da dâ odgovor, nego da postavi pitanje javnosti i da je kroz komunikaciju sa slikom približi odgovoru. Znači, umetnost je alat koji služi za produbljivanje određenih tema.

Kao neki medijum, recimo... Da li postoji neki rad koji bi izdovjio, a koji najbolje opisuje sve ovo što si rekao?

– Kod mene rad nikad nije samostalan, autonoman, što je opet jedan tok, kao voz. Lokomotiva je ideja koja me pokreće, a vagoni su pojedinačni crteži, pa su u prvom vagonu drva, u drugom su kolači... Svako u toj seriji vagona nađe nešto što mu je karakteristično. A kad bih izdvojio neku sliku, bila bi iz poslednje serije, što me trenutno i interesuje. Trenutno sam na master studijama gde razvijam grafiku, i krenuo sam da razvijam temu koja se tiče iracionalnog u čoveku, neuhvatljivog, da bih na kraju došao do sakralnih tema, odnosno došao sam do ikone koja mi je privukla pažnju jer ona može da prikaže neke stvari koje nisu vidljive fizičkom oku. To su iracionalne ideje kao šti su vera, istina, pravda... One nisu logički uhvatljive, a nisu ni nesvesne kako ih Jung naziva. One su iracionalne jer se ne mogu logički totalno uokviriti i upakovati u paket koji možemo da imenujemo. Moj kreativni proces, kako sam počeo da stvaram i kako sam došao do njega, počeo je tako što sam se prepustio tom iracionalnom toku. Uzeo sam glinu da nešto oblikujem, ne razmišljajući šta će da proizađe. Sagledavajući takvu jednu apstraktnu formu, koja je likovno rešena, počela je da me podseća na oblik žene. Onda je usledio korak kada sam u tom obliku hteo da pronađem neki narativ, neku priču, nešto dublje. Potom pravim jednu rupu u toj glini, otvaram je i ona me asocira na oblik deteta, pa je sledeći korak u razmišljanju da je to majka koja je dala prostor novom biću. Tu glinu pečem i ona postaje skulptura od koje pravim grafiku na koju prenosim simbole i pravim slike. Na kraju sam došao do toga da sam napisao i neke reči o njoj, poeziju. Tako da je to slika koja mi je najdraža, a tiče se rođenja. Budući da se bavim ikonom, a u duhu Božića kada se prisećamo Majke Božje, ta žena je biće koje može da nosi kompletnog Boga u sebi. Moj zadatak je da kroz likovan jezik probudim čoveka i osvestim da postoje iracionalne aktivnosti u čoveku.

Od boginje do Bogoridice

Arheološko nalazište Donja Branjevina kod Deronja iznedrilo je tajne najstarije ratarske kulture u Evropi, a Crvenokosa boginja najznačajniji je pronalazak. Ona je ujedno i inspiracija mnogim umetnicima savremenicima, pa je tako Filip pre dve godine pokrenuo likovnu koloniju „Od boginje do Bogoridice“, koja se održava svakog oktobra upravo na pomenutom lokalitetu.

– Bitno je gde se čovek nalazi i šta utiče na proces stvaranja i samu sliku. Tako smo i došli do naziva „Od boginje do Bogorodice“, aludirajući da se nalazimo u hrišćanskoj civilizaciji, a da pokušavamo da pronađemo sponu između preistorije i ovog doba – ističe naš sagovornik.

Lepota umetnosti je što svako ima pravo da je doživljava na svoj način. Ti pričaš o Majci božjoj, a neko može da doživi da je reč o Majci prirodi. Kako ti kao umetnik doživljavaš tuđe doživljaje svojih radova?

– Svaka interpretacija je novi svet, nova ideja, što znači da ta slika ima određeni život i ona, iako je mrtva, krojena je idejom, dušom i rukom stvaraoca. Kao takva, postala je duša koja ima određene elemente, pa može da komunicira s osobom. Meni je iskreno drago kada dobijam bilo kakve kritike, jer ne delim nešto na pozitivno ili negativno, svaka kritika je dobra jer znači da predstavlja reakciju. Ako je čovek ravnodušan, onda smatram da nije uspešna. Ako nema kritike, onda ne valja, džaba sam se trudio.

Ako uzmemo u obzir da različite umetnosti implementiraš u svoju, da li možemo da kažemo da ona nema granice? I, ako nema, da li bi trebalo da ima?

– U tehničkom smislu ona ima granice, ali u idejnom i spoznajnom smislu, nema. Mi smo tehnološki ograničeni, ali ti elementi su sasvim dovoljni da iskažemo beskonačne ideje. Kao što je DNK sazdan od četri komponente koje se menjaju u beskonačnim nizovima, pa je svaka jedinka drugačija.

Da li je moguće ograničiti je?

– Dučić je rekao da kad govorimo o umetnosti, treba da definišemo šta je lepo, a lepo je ono što odgovara ideji, nekoj težnji...

Ali, lepota je vrlo subjektivna stvar...

– Tako je, ali meni se dopada ta definicija. Ako je moja ideja da predstavim majku, što je ona bliža toj ideji, biće lepša, a ako preteram u tome, onda je to kič. Ako promašim totalno, onda je ružno. Možda bih rekao da bi umetnost trebalo ograničiti u nekom smsilu da postoji likovna i vizuelna umetnost.

Tekst i foto: Lea Radlovački