TVOJ LIST, Milica Mučibabić (24), plesačica savremenog baleta: SADA JE SVE U REDU I NA SVOM MESTU

Tako je makar izgledalo putešestvije Novosađanke Milice Mučibabić (24) koju je ples odveo na drugi kraj Evrope, premda nije ni slutila da će se jednog dana tamo zadesiti. Godinu dana po završetku Srednje baletske škole odlučila je da ode u Zagreb na audiciju, koja je bila prijemni za studiranje savremenog baleta na Univerzitetu u Roterdamu, gde je bilo u isto vreme i jasno i neizvesno da će joj Holandija biti sledeća važna stanica u karijeri i životu. Mic po mic, tako je i došla do stažiranja u riječkom Narodnom kazalištu i trenutnog zaposlenja u „Hessisches Staatstheater” u Visbadenu.

– Čudim se odakle mi hrabrosti da sa 19 godina odem negde gde nemam nikoga, ali bih to svakome preporučila, jer dosta utiče na sazrevanje – kaže Milica. – Da sutra stanem sa plesom, ne bih žalila ni trenutka, jer je sve ovo jedno divno iskustvo! Kući u svakom momentu možeš da se vratiš, roditelji te uvek čekaju... Kada sam i otišla na tu audicija koja je prošla dobro, rekli su da bi voleli da odem tamo, a ja sam im otvoreno rekla da nisam u finansijskoj mogućnosti. Aplicirala sam za neke stipendije i dobila sam jednu od Holandije za tu prvu godinu, a koja je namenjena studentima van Evopske unije. Rekla sam im da ne mogu sebe da isfinansiram naredne tri godine, pa sam dobila poruku da rade na nečemu i da će me obavestiti, da bih kasnije dobila mejl da su mi obezbedili stipendiju za sve četiri godine, verovatno preko raznih fondova, budući da je fakultet zaista na svetskom nivou. Tada sam rekla mami da idem, iako sam znala da ćemo se svakako namučiti, jer je u Holandiji život jako skup, ali snašli smo se i to je bilo fenomenalno iskustvo. Sve je jako lepo organizovano, stvarno paze na svoje studente. Dobra stvar je što se ponašaju prema nama kao da smo u plesnoj kompaniji ili pozorištu, rade sa nama određeni repertoar, imamo turneje, prezentuju kakav će nam život biti kada izađemo iz škole.

Mogu li oni i da garantuju da će te takav život i dočekati po diplomiranju?

- Ne mogu da garantuju, to zavisi od pojedinca, ali oni daju najviše opcija. Na primer, dosta poznatih kompanija i pozorišta u Evropi dođe kod nas na fakultet da rade audicije za stažiranje. Nama je četvrta godina kad nismo u školi, ali je računaju kao da jesmo jer se vraćamo na ispite, ali smo čitave godine negde na stažu. Imaju dosta kontakata, škola je poznata u Evropi, pa i kad nemamo mnogo iskustva, kada u radnoj biografiji vide da smo iz te škole i sa kim smo radili, mnoga vrata nam se otvaraju. U četvrtoj godini sam otišla na stažiranje u Narodno kazalište u Rijeci, koje nije toliko poznato, ali ima fenomenalan repertoar. Znala sam da se tamo neću zadržati, ali sam znala da ta imena moram imati u radnoj biografiji ako želim negde dalje da idem. Inače, diplomirala sam sad u julu.

Da li ćeš upisati nešto dalje?

- Mogu da idem na master, ali budući da je karijera plesača kratka i da moje telo već oseća posledice, to mi trenutno nije u fokusu, već da plešem dokle mogu.

Kada si otišla na audiciju u Zagreb, da li si tada mogla da zamisliš da te čeka ovakva budućnost, karijera, da ćeš se ovako snaći i uspeti da ostvariš svoje snove?

- Nisam mogla da zamislim jer nisam neko ko išta planira. U životu ništa nisam planirala i stvarno, možda zvuči kliše, ali ja radim ono što osećam, što najviše volim i u čemu uživam. I kako se koja prilika ponudi, ja probam. Dok me nešto čini srećnom, to ću raditi. Verujem da treba da imam više vere u sebe, ali nemam preterana očekivanja. Definitivno nisam mogla ovo da zamislim, da će da mi bude primaran posao koji će da mi pruži bezbednost u ovim godinama. I sad mi je to sve više nego dovoljno.

I sad kad si svesna da možeš štagod poželiš, šta je ono što želiš dalje?

- Nisam razmišljala o tome. Rečenica koja mi je došla u glavu je da je sada sve u redu i na svom mestu. Nisam preterano razmišljala šta dalje jer je sve ovo sveže i nešto što sam možda negde priželjkivala, pa se sad ostvarilo. Ali bih stvarno volela da me što duže telo služi da mogu da plešem. A i volela bih da, kada dođe vreme za to, završim sa plesom u dobrim odnosima, da ne budem ogorčena, da se ne pretvorim u neku džangrizavu osobu, što ne verujem jer nisam takva. I volela bih da i dalje ostanem u svetu umetnosti, ali možda u nekoj drugoj poziciji u pozorišti, kako god, samo da budem blizu svega. Jer meni je ovaj život magičan, uzbudljiv, dinamičan, jako emotivan sa svim svojim pozitivnim i negativnim stvarima. Baš čini da se osećam živom.

Šta kažu roditelji, s obzirom na to da ste prošli zajedno kroz ceo proces?

- Meni je mama bila najveća podrška u svemu. Jako sam joj zahvalana, na njenoj snazi, zato što ona sve ovo teško razume ali me ipak u svemu podržava. Mama je iz nauke, ona je jedna veoma racionalna osoba... Ali kad vidi rezultate i to koliko sam ja srećna, što je njoj najvažnije od svega, uvek me podržava i gura. Svesna je da ne zna gde sve putevi mogu da me odvedu, kako mogu da se snađem u svemu ovome, ali ima apsolutno poverenje u mene.

Kako uošte izgleda taj život plesača, kao studenta, ali i po završetku? Doživljavam te kao malu figuricu balerine koja se vrti po karti Evrope...

- Tako nekako. Život je jako uzbudljiv, dinamičan, emotivan. Meni je najdraže od svega to što upoznajem toliko različitih ljudi, kultura i što kroz savremeni ples mnogo više stvari na sceni mogu da se prožive i dožive nego možda u klasičnom baletu. To je ono što mi je možda najdraže jer kroz razne uloge, čak i one apstraktne, mislim da sam sve emocije proživela, da sam bila najsrećnija, najtužnija, imala razna osećanja koja u životu nisam proživela, a koja sam morala da nađem u sebi i da zamislim da to jesam. Inače, pleše se veći deo dana, često sam u bolovima, ali sve se to isplati na kraju.

Lea Radlovački