Tema Dnevnika: Video nadzor doprinosi opštoj bezbednosti, ali...
Ako se uputite pešice od zgrade “Dnevnika” do, recimo, ulaza u katedralu na gradskom trgu, samo na toj deonici (računajući samo jednu stranu Jevrejske ulice!), snimiće vas najmanje 60 (i slovima: šezdeset) kamera.
Prosečan pešak će na toj trasi “osvanuti” na nekoliko policijskih monitora; kamere koje snimaju raskrsnice kod Futoške pijace i kod pozorišta, zatim na desetak gradskih kamera koje snimaju javne površine i na desetine kamera postavljenih na bankama, menjačnicama, prodavnicama, buticima i fast fudovima.
Ništa slabije nećete biti primećeni i “zabeleženi” tokom šetnje kroz Zmaj Jovinu ulicu u kojoj će vas sa obe strane “nanišaniti” najmanje 45 kamera. Slično je i u ostalim delovima centra grada jer gotovo u svim ulicama na svakih tridesetak koraka nailazi se na novo “snimanje”. Taj prosek opada ka spoljnim delovima grada, ali definitivno u svim stambenim i poslovnim područjima Novog Sada više ne postoje javne, pa i privatne površine koje nisu pod nadzorom barem jednog objektiva. Kada bi se kojim slučajem napravila mapa nesnimanih površina u Novom Sadu, to bi bile sitne tačkice razbacane po gradu, sa površinama jedva dovoljnim za teren za basket.
Najviše kamera u Novom Sadu je postavila JKP “Informatika”, koja prema poslednjim podacima kontroliše preko hiljadu kamera koje snimaju javne površine, saobraćaj, škole, vrtiće, institucije i druge objekte od javnog značaja.
Pored njih i MUP sistematski snima u Novom Sadu, ali prema dostupnim informacijama sa svega desetak kamera namenjenih snimanju prekršaja u saobraćaju, raspoređenih na nekoliko ključnih raskrnica i na mostovima, dok se policija za prikupljanje snimaka vezanih za krivična dela, najvše oslanja upravo na kamere JKP “Informatika”, ali i na privatne video nadzore koji su eventualno snimili nešto što bi interesovalo istražitelje. Iako se funkcionalnost kamera za snimanje prekršaja u saobraćaju već par godina dovodi u pitanje, uz česte nezvanične potvrde da one uopšte ne rade, to će se uskoro definitivno promeniti, jer je MUP najavio nabavku 2.000 najmodernijih kamera za nadzor saobraćaja i uspostavljanje potpuno novog sistema koji će koštati oko 13 miliona evra. Probnu fazu ovog velikog projekta MUP je započeo u saradnji sa kineskom kompanijom “Huavei” koja je već postavila stotinak kamera na 60 lokacija u Beogradu i uspostavila kontrolni data centar za taj sistem nadzora.
MUP je podatke o novom sistemu proglasio službenom tajnom, ali jedan deo karakteristika nove opreme je objavila kineska kompanija na svom zvaničnom sajtu. Prema tim podacima, u Srbiju stiže oprema koja će moći bez problema da prepoznaje registarske tablice, lica u vozilu i druge detalje koje postojeći sistem ne može.
Stalno povećavanje broja kamera koje nas snimaju nekad i bukvalno na svakom koraku se dovodi u direktnu vezu sa povećanjem stepena bezbednosti i to potvrđuje i većina stručnjaka za bezbednost, ali i praksa jer je već postalo uobičajeno da policija rešava slučajeve zahvaljujući snimcima sa kamera koje su snimile sam događaj ili neke momente važne za istragu.
Prema rečima Ratka Vujadinovića, penzionisanog pukovnika policije, koji se od 2006. godine bavi poslovima fizičkog i tehničkog obezbeđenja sa svojom Agencijom „RPD“, licenciranom i po međunarodnim standardima, kada je u pitanju video nadzor, teško je uspostaviti balans između potreba bezbednosti i narušavanja privatnosti građana.
- Video nadzor je u današnje vreme sastavni deo bilo kojeg ozbiljnijeg sistema obezbeđenja i primenjuje se u različitim situacijama. Kada su u pitanju poslovni objekti, one uglavnom služe za kontrolu i nadzor radnika, kao i za prevenciju krađa i ostalih prestupa, a u zavisnosti od potreba postavljaju se spoljašne, unutrašnje, skrivene i mini kamere. Povezane sa drugim vrstama senzora, takav sistemi najčešće služe za rano otkrivanje i slanje neke vrste alarmnog signala. Firme se relativno lako odlučuju na investiranje u video nadzor jer se dugoročno takvo ulaganje svakako isplati smanjenjem potencijalne štete i efikasnijim nadzorom nad svakodnevnim poslovanjem – pojašnjava za „Dnevnik“ Vujadinović.
Prema njegovim rečima Zakon o privatnom obezbeđenju je jasno odredio pravila barem kada su u pitanju kamere koje su pod kontrolom firmi za obezbeđenje.
- Obaveštenje da je objekat ili prostor zaštićen video obezbeđenjem, mora biti istaknuto na vidljivom mestu, a korisnik usluga je obavezan da arhivirane snimke čuva najmanje 30 dana i da ih, na eventualan zahtev, stavi na uvid ovlašćenom policijskom službeniku. Zabranjeno je ustupanje trećim licima i javno objavljivanje podataka, osim u slučajevima predviđenim zakonom. Osim toga, lice na koje se podaci odnose (koje je snimljeno) ima pravo da zahteva da mu se prikupljeni podaci stave na uvid, što obuhvata pravo na pregled, čitanje i slušanje podataka, kao i pravljenje zabeleški, a o svom trošku i dobijanje kopija podataka (fotokopiju, audio kopiju, video kopiju, digitalnu kopiju i sl.) u obliku u kojem se informacija nalazi, kao i da, u skladu sa propisima, zahteva izmenu ili brisanje podataka – navodi Ratko Vujadinović i dodaje da su službenici obezbeđenja dužni da kao tajnu, u skladu sa zakonom i drugim propisima kojima se uređuje tajnost podataka, čuvaju sve podatke koje saznaju u vršenju svog posla.
Vujadinović smatra da kamere, odnosno video nadzor, bez sumnje zaista doprinose opštoj bezbednosti.
- Jedini problem je neminovno narušavanje privatnosti građana. Ljudi se snimaju na radnim mestima, u prodavnicama..., na javnim okupljanjima i utakmicama i poslednje što je u ekspanziji jeste snimanje na ulicama. U celom svetu se nameće pitanje narušavanja privatnosti građanja zbog bezbednosti. Ponavljam: video nadzor jeste potreban, teško je odrediti u kojoj meri, ali mora biti poveren profesionalcima koji su u zakonskoj obavezi da prikupljene podatke (snimke) čuvaju u skladu sa zakonom u smislu tajnosti podataka i arhiviranja – zaključuje Vujadinović.
Niko Perković