NEMA MOJE PORODICE, NEMA NIKOGA... NISMO ZNALI NI GDE IDEMO Ovo su sudbine izbeglih, 29 godina od progona NE PONOVILO SE, NIKAD, NIKOME!

Nakon devet godina provedenih u Čačku u napuštenoj kući, preselili su se u Rumenku, 2004. godine su kupili plac i počeli nov život. 

Nerado se sećaju tih 11 dana, koliko je trajao put do Srbije, kada su u nepreglednoj koloni išli ka nepoznatom, napuštajući svoja ognjišta i sve što su decenijama sticali.

Milka je, veli, bila sama sa decom u kući, kada je čula da i njene komšije beže glavom bez obzira, jer su čuli da je prethodno selo već u plamenu.

- Muž je bio na ratištu. Nisam znala ni da li je živ. Jako mi je teško da o tome pričam. Seli smo u traktor i 11 dana putovali do Čačka. Muža sam srela u Banjaluci. Nismo imali ni gde jesti, oprati se, presvući... Naiđemo negde gde ima vode pa se umijemo, pa nastavimo dalje, a ni sami ne znamo kuda ćemo. Ne ponovilo se, nikad, nikome – kazala je Milka za „Dnevnik“, dok sedi ispred svoje kuće u Rumenki.

Dok je ona sa sinovima bežala iz sela na traktoru, njen suprug Milan bio je na ratištu i već se moglo naslutiti da se nešto loše priprema.

- Sećam se svega iako imam više od 70 godina. Nisam zaboravio. Bio sam artiljerac, izviđač, ali sam više vozio u vojsci, jer mi je to bilo primarno zanimanje. Penziju sam zaradio za volanom. Tog 3. avgusta počelo je bombradovanje. Tukle su  haubice, topovi... Povukli smo se i prenoćili pod vedrim nebom. Negde oko pet ujutru nas osam je bilo pod hrastom i već su tada ponovo počeli tući sa haubicama i pogodili su hrast. Razbacalo nas je na sve strane, ali su nas više grane povredile, nego municija. Onda su počeli da pucaju i mitraljezima. Tada smo počeli da bežimo, a nismo ni znali kuda. Povlačili smo se i stigao sam u svoje selo, nikoga nije bilo. Prazne kuće i stoka koja šeta okolo. Neki nisu uspeli ni stoku da puste iz štala, samo su pobegli. Nema moje porodice, nema nikoga. Uzmem pušku, stavim je na rame i krenem dalje. Šta ću drugo?! – priča naš sagovornik Mile.

- Pokojni otac je stalno Boga molio da do rata ne dođe. On je preživeo Drugi svetski rat zahvaljujući Miji Paveliću. Otac je tokom Drugog svetskog rata ostao bez prve porodice, sve je poklano i spaljeno. Ja sam iz drugog braka. Treće dete od nas četvoro. Pavelić ga je provukao u Nemačku i moj otac se odande vratio kao Hrvat i tako je ostao živ. Njih dvojica su ostali prijatelji i nakon ovog rata devedesetih. Ništa nije uspelo da ih zavadi. Kada smo izbegli, Mijo se raspitivao za mog oca. Kada je moj otac napunio 81 godinu, vratio se u Grabovac i nađe Miju koji je rodom iz Madžara. Izljube se kao braća. Mio je dolazio kući kod mog oca.  Kada su u selu dobili struju i telefon, odluči pozvati Miju. Međutim, tada je saznao da mu je prijatelj preminuo. Njegova porodica ga je ipak zvala da im dođe u posetu, ali nije hteo. Govorio je šta ću ja tamo kada nema mog Mije. Tako su oni završili. Nakon dve godine od njegove smrti preminuo je i moj otac, a oni su doživotno bili prijatelji. Njima nije bilo bitno što je jedan Hrvat, a drugi Srbin. Mržnje nije bilo – kaže Mile.

Dalje je nailazio, veli, na par „bednika“ poput njega, te je sa njima koračao sve dalje od ognjišta. Pronalazio je razne ljude na tom putu, vozio se sa njima kako kaže švercao, jer je kod sebe imao samo uniformu, pušku i nešto municije.

- Vozeći se sa drugim ljudima pristigao sam u Banjaluku i tamo pronašao oca, majku, ženu i decu. To je bila nepregledna kolona. Bez kraja. Tu sam se priključio koloni. Okolo je bila policija i oni nas vode, a mi pojma nemamo gde idemo. Tu smo u Banjaluci dobili da jedemo. Ružno je reći, ali sam tokom tog puta prodao pušku i municiju za sto maraka. To mi je sve što sam izneo iz Krajine. U koloni smo putovali sve do Čačka gde smo devet godina živeli u napuštenoj kući. Nas šestoro je tu bilo. Otac, majka, žena, dvoje dece i ja. Nakon devet godina došao sam u Rumenku. Teško smo živeli. Dobijali smo od Crvenog Krsta za pojesti. Išao sam u nadnicu da radim. Jadan je to život kada ideš da radiš jedan dan, a osam nema ništa – kaže Mile.

U hrvatskoj vojno policijskoj akciji Oluja tokom koje je nestalo gotovo 2.000 Srba, a sa vekovnih ognjišta je proterano više od 220.000. Predsednik Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas” Savo Štrbac rekao je za RTRS da su prema najnovijim podacima evidentirane 1.903 žrtve i istakao da to nije konačan broj. U pitanju je, kazao je, 1.246 civila, što je 65 procenata. „Među njima su 643 žene, a još imamo nerešene 623 osobe. Strašno je što je u ukupnom broju 65 odsto onih koji su stariji od 60 godina. Četiri petine ubijenih žena su starije od 60 godina. To su najcrnje brojke u ratovima devedestih godina”, istakao je Štrbac. Sve to, istakao je, ukazuje na velike oblike ratnih zločina. „Zločin je uvek ubiti civila. Ratni zločin je ubiti i vojnika koji se predao”, naveo je Štrbac.

Danas u Srbiji status izbeglice ima 24.000 ljudi, a 17.000 ih je iz Hrvatske. Komesarka za izbeglice i migracije Nataša Stanisavljević rekla je da je stambeno još uvek nezbrinuto 8.000 porodica, što znači da je proteklih godinu dana 1.000 porodica dobilo krov nad glavom.

Srbija pružila novi dom izbeglim licima i brine o njima odgovorno, pre svega kroz institucionalni okvir i Zakon o izbeglicama, koji je donet još 1992. godine. „Taj zakon im omogućava puna prava u Republici Srbije. Preko 600.000 izbeglih Srba iz Bosne i Hercegovine i iz Hrvatske Srbija je primila. Srbija je zemlja sa najvećim brojem integrisanih izbeglica – u ovom trenutku je oko 24.000 lica u Srbiji još uvek sa statusom izbeglica, od toga preko 17.000 je onih iz Hrvatske”, rekla je Stanisavljevićeva. U ovom trenutku aktuelno je preko 30 konkursa u lokalnim samoupravama, gde im je omogućen      različiti vid podrške.                                           

Slađana Aničić Ilić