Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

НЕМА МОЈЕ ПОРОДИЦЕ, НЕМА НИКОГА... НИСМО ЗНАЛИ НИ ГДЕ ИДЕМО Ово су судбине избеглих, 29 година од прогона НЕ ПОНОВИЛО СЕ, НИКАД, НИКОМЕ!

03.08.2024. 12:09 14:14
Пише:
Фото: В. Фифа

Милан Јекић и његова супруга Милка из Банског Грабовца (општина Петриња) кренули су 4. августа најпре у Бањалуку, па у Чачак, не би ли са своја два сина и осталом породицом сачували живе главе.

Након девет година проведених у Чачку у напуштеној кући, преселили су се у Руменку, 2004. године су купили плац и почели нов живот. 

Нерадо се сећају тих 11 дана, колико је трајао пут до Србије, када су у непрегледној колони ишли ка непознатом, напуштајући своја огњишта и све што су деценијама стицали.

Милка је, вели, била сама са децом у кући, када је чула да и њене комшије беже главом без обзира, јер су чули да је prеthodno село већ у пламену.

- Муж је био на ратишту. Нисам знала ни да ли је жив. Јако ми је тешко да о томе причам. Сели смо у трактор и 11 дана путовали до Чачка. Мужа сам срела у Бањалуци. Нисмо имали ни где јести, опрати се, пресвући... Наиђемо негде где има воде па се умијемо, па наставимо даље, а ни сами не знамо куда ћемо. Не поновило се, никад, никоме – казала је Милка за „Дневник“, док седи испред своје куће у Руменки.

Док је она са синовима бежала из села на трактору, њен супруг Милан био је на ратишту и већ се могло наслутити да се нешто лоше припрема.

- Сећам се свега иако имам више од 70 година. Нисам заборавио. Био сам артиљерац, извиђач, али сам више возио у војсци, јер ми је то било примарно занимање. Пензију сам зарадио за воланом. Тог 3. августа почело је бомбрадовање. Тукле су  хаубице, топови... Повукли смо се и преноћили под ведрим небом. Негде око пет ујутру нас осам је било под храстом и већ су тада поново почели тући са хаубицама и погодили су храст. Разбацало нас је на све стране, али су нас више гране повредиле, него муниција. Онда су почели да пуцају и митраљезима. Тада смо почели да бежимо, а нисмо ни знали куда. Повлачили смо се и стигао сам у своје село, никога није било. Празне куће и стока која шета около. Неки нису успели ни стоку да пусте из штала, само су побегли. Нема моје породице, нема никога. Узмем пушку, ставим је на раме и кренем даље. Шта ћу друго?! – прича наш саговорник Миле.

Возећи се са другим људима пристигао сам у Бањалуку и тамо пронашао оца, мајку, жену и децу. То је била непрегледна колона. Без краја. Ту смо у Бањалуци добили да једемо. Ружно је рећи, али сам током тог пута продао пушку и муницију за сто марака (Миле Јекић)

Све поклано и спаљено током Другог светског рата

- Покојни отац је стално Бога молио да до рата не дође. Он је преживео Други светски рат захваљујући Мији Павелићу. Отац је током Другог светског рата остао без прве породице, све је поклано и спаљено. Ја сам из другог брака. Треће дете од нас четворо. Павелић га је провукао у Немачку и мој отац се оданде вратио као Хрват и тако је остао жив. Њих двојица су остали пријатељи и након овог рата деведесетих. Ништа није успело да их завади. Када смо избегли, Мијо се распитивао за мог оца. Када је мој отац напунио 81 годину, вратио се у Грабовац и нађе Мију који је родом из Маџара. Изљубе се као браћа. Мио је долазио кући код мог оца.  Када су у селу добили струју и телефон, одлучи позвати Мију. Међутим, тада је сазнао да му је пријатељ преминуо. Његова породица га је ипак звала да им дође у посету, али није хтео. Говорио је шта ћу ја тамо када нема мог Мије. Тако су они завршили. Након две године од његове смрти преминуо је и мој отац, а они су доживотно били пријатељи. Њима није било битно што је један Хрват, а други Србин. Мржње није било – каже Миле.


Даље је наилазио, вели, на пар „бедника“ попут њега, те је са њима корачао све даље од огњишта. Проналазио је разне људе на том путу, возио се са њима како каже шверцао, јер је код себе имао само униформу, пушку и нешто муниције.

- Возећи се са другим људима пристигао сам у Бањалуку и тамо пронашао оца, мајку, жену и децу. То је била непрегледна колона. Без краја. Ту сам се прикључио колони. Около је била полиција и они нас воде, а ми појма немамо где идемо. Ту смо у Бањалуци добили да једемо. Ружно је рећи, али сам током тог пута продао пушку и муницију за сто марака. То ми је све што сам изнео из Крајине. У колони смо путовали све до Чачка где смо девет година живели у напуштеној кући. Нас шесторо је ту било. Отац, мајка, жена, двоје деце и ја. Након девет година дошао сам у Руменку. Тешко смо живели. Добијали смо од Црвеног Крста за појести. Ишао сам у надницу да радим. Јадан је то живот када идеш да радиш један дан, а осам нема ништа – каже Миле.

Сели смо у трактор и 11 дана путовали до Чачка. Мужа сам срела у Бањалуци. Нисмо имали ни где јести, опрати се, пресвући... Наиђемо негде где има воде па се умијемо, па наствимо даље, а ни сами не знамо куда ћемо (Милка Јекић)

У хрватској војно полицијској акцији Олуја током које је нестало готово 2.000 Срба, а са вековних огњишта је протерано више од 220.000. Председник Документационо-информационог центра „Веритас” Саво Штрбац рекао је за РТРС да су према најновијим подацима евидентиране 1.903 жртве и истакао да то није коначан број. У питању је, казао је, 1.246 цивила, што је 65 процената. „Међу њима су 643 жене, а још имамо нерешене 623 особе. Страшно је што је у укупном броју 65 одсто оних који су старији од 60 година. Четири петине убијених жена су старије од 60 година. То су најцрње бројке у ратовима деведестих година”, истакао је Штрбац. Све то, истакао је, указује на велике облике ратних злочина. „Злочин је увек убити цивила. Ратни злочин је убити и војника који се предао”, навео је Штрбац.

220.000 Срба протерано
2.000 нестало

Данас у Србији статус избеглице има 24.000 људи, а 17.000 их је из Хрватске. Комесарка за избеглице и миграције Наташа Станисављевић рекла је да је стамбено још увек незбринуто 8.000 породица, што значи да је протеклих годину дана 1.000 породица добило кров над главом.

1.903 жртве
1.246 цивила

Србија пружила нови дом избеглим лицима и брине о њима одговорно, пре свега кроз институционални оквир и Закон о избеглицама, који је донет још 1992. године. „Тај закон им омогућава пуна права у Републици Србије. Преко 600.000 избеглих Срба из Босне и Херцеговине и из Хрватске Србија је примила. Србија је земља са највећим бројем интегрисаних избеглица – у овом тренутку је око 24.000 лица у Србији још увек са статусом избеглица, од тога преко 17.000 је оних из Хрватске”, рекла је Станисављевићева. У овом тренутку актуелно је преко 30 конкурса у локалним самоуправама, где им је омогућен      различити вид подршке.                                           

Слађана Аничић Илић

 

Пише:
Пошаљите коментар