Tastatura koja život znači i digitalno doba

Ovakva tvrdnja može da zazvuči previše isključivo, ali je plod dugogodišnjeg sagledavanja posledica koje proizilaze iz digitalne revolucije koja je još uvek u toku. Jednom rečju: pisanje s olovkom ili hemijskom po papiru (nekad beše perom i mastilom) ne tiče se samo zapošljavanja ruku i određenih delova mozga, to je i dragoceno kulturno nasleđe i tehnika kojom su ljudi vo vremja unosili neki red u haotično okruženje u kome su živeli još od malih nogu. Naglasak je upravo na "od malih nogu", jer to više nije slučaj. Reč je o dramatičnim promenama koje izgleda većina čovečanstva ne doživljava preterano dramatično, tek, "starinski" način pisanja danas se sve više potiskuje i gura na marginu.

Zbog toga se i u eri pametnih telefona, vibera, Tvitera i Votsapa sve više rasplamsava polemika između pedagoga, učenika, roditelja, školskih vlasti i ministarstava obrazovanja - da li jednostavno treba zaboraviti na ispisivanje slova po papiru, dok nas, s druge strane, neprestano tipkanje po mobilnim telefonima i kompujterima - jednostavno zaglupljuje.

U Sjedinjenim Državama su u nekim saveznim državama rukopisanije sasvim izbacili iz programa nastave u potpuno kompjuterizovanim osnovnim školama, tako da na školskim klupama i nema mesta ni za šta drugo sem za ekrane i tastature, elektronske uybenike i radne sveske, ali su ubrzo shvatili da su na taj način deca uskraćena, i da će ipak morati da se vrate na početak. I - Jovo nanovo: sledi ispisivanje kosih crta između dve paralelne linije, pa onih kružnih, pa onda...

U Nemačkom književnom arhivu u Marbahu (gde se, inače, nalazi i ugledni univerzitet) upravo se održava izložba posvećena poznatim piscima i autorima koji su nekada, naravno, kao početnici u pisanju, u suknjicama i kratkim pantalonicama - naravno analogno, a ne digitalno - nevešto ispisivali sveske slovima, rečima i rečenicama, da bi jednog dana postali pravi majstori pera. Sudeći po reportaži objavljenoj u nedeljniku "Cajt", ova izložba izazvala je prilično nostalgična osećanja.  Jer, sem obaveznih ali oskudnih školskih programa učenja pisanja olovkom i perom (pre stotinak godina je postojao i "krasnopis"), vremenom se u svakodnevici ta veština gotovo ne koristi, sem u retke petke kada nešto treba da se potpiše u banci ili prilikom isporuke brze pošte. Dočim se digitalno slanje poruka i kuckanje svetlucavih elektronskih slova po ekranu razvilo ne samo u naviku i potrebu, nego i u pravi kult.

U marbaškom podrumu je pohranjeno nekih 450.000 arhivalija, koje se čuvaju na temperaturi od 18 stepeni, u prostoru koji ne sme da ima više od 50 procenata vlage u vazduhu. Tu se nalaze manuskripti čuvenih romana, pesama, pripovedaka, ali i pisama, telegrama, ceduljica s porukama - kao u kakvom muzeju s kraja bivše civilizacije.

Za to vreme, kada nastavnik uđe u učionicu i kaže "diktat", mnogi školarci na kraju balade jedva mogu da razaznaju svoju rukopis,  kao da se prethodno nisu dobrano oznojili u pokušaju da sustignu pisani oblik izgovorene reči koja im se otimala na papiru. Jer, jednostavno, škole danas širom sveta premalo pažnje posvećuju vežbama pisanja.

Nauka je u tom pogledu izričita: kada mozak poveže pokret ruke s naučenim slovom, mnogo više oblasti i mnogo veća mreža neurona se aktivira u mozgu nego prilikom tipkanja po tastaturi. Jer, ispisivanje slova rukom je znatno zahtevnije od potonjeg kucanja. Pisanje rukom iziskuje veću i osetljiviju motoriku i oštrije razlikovanje oblika slova, što, pak, vodi i ka boljem pohranjivanju informacija.

To dokazuju i eksperimenti psihologa sa američkih univerziteta Prinston i Los Anđeles. Trebalo je da studenti naprave beleške o sadržaju video-predavanja - jedna grupa je dobila zadatak da koristi rukopis, druga da kuca na tastaturi laptopa. Kasnije je proveravano znanje učesnika: činjenice su obe grupe pođednako zapamtile, ali kada su postavljena pitanja razumevanja složenijih odnosa iz predavanja, rukopisci su pokazali da su im stvari jasnije.

U drugom istraživanju, sprovedenom na Univerzitetu u Indijani, naučnici su skenirali mozgove dece koja su pisala i one koja su kuckala po uređajima. Pokazalo se da su moždane aktivnosti jače izraženije kod dece koja su pisala rukom. Stoga psiholozi i neurolozi poručuju roditeljima da svojoj deci ograniče upotrebu tastatura, računara i pametnih telefona i da im u ruke daju olovke, bojice i četkice kako bi razvijali ne samo svoj mozak i kreativnost, nego i motoriku. Zen u pisanju olovkom po papiru, oduševljenje mališana koji pišu i mogu da prepoznaju plod proplamsaja svog duha i tela naprosto je neuporedivo s otkucavanjem već priređenih, mašinskih slova na uvek istoj elektronskoj tabli.

Njujork tajms je objavio istraživanje na ovu temu s novim dokazima o neraskidivoj i dubokoj vezi koja postoji između pisanja rukom i opšteg razvoja.

Stručnjaci to objašnjavaju time što motorički sporije pisanje rukom od samog početka iziskuje snažniji izbor informacija od svakog pojedinca i njihov opis vlastitim rečima. Ono omogućava jače prožimanje jezičkog "štofa" i gušće pojmovno "tkanje" u odnosu na ubrzano pisanje po dirkama koje ostavlja manje prostora za promišljanje. Ako se radi o brzom zapisu, dobro uvežbano tipkanje je u prednosti, ali ako je reč o idejama i poetskim slikama - tečno rukopisanije daje mislima i osećanjima krila.

Naravno, do jedne takve veštine i znanja nije lako doći, pogotovo ako se učenje i vežbanje pisanja shvati preusko, pa postane sredstvo za disciplinovanje đaka i njihovo uterivanje u red po svaku cenu. Još 1970-tih su levoruki učenici morali da uče da pišu desnom rukom (makar i “švrakopisom”) što se danas sasvim opravdano smatra telesnim i duhovnim povređivanjem.

Elem, čak ni digitalno doba koje je zbrisalo mnoge prepreke u svom pobedničkom hodu i preuzelo kontrolu nad gotovo svim oblastima života, ne bi trebalo da potpuno zameni sve čovekove funkcije. Jeste da je ovo, kako kaže stari soul, muški svet, ali ništa od njega bez žena i devojaka.

Relja Knežević