Тастатура која живот значи и дигитално доба

Оваква тврдња може да зазвучи превише искључиво, али је плод дугогодишњег сагледавања последица које произилазе из дигиталне револуције која је још увек у току. Једном речју: писање с оловком или хемијском по папиру (некад беше пером и мастилом) не тиче се само запошљавања руку и одређених делова мозга, то је и драгоцено културно наслеђе и техника којом су људи во времја уносили неки ред у хаотично окружење у коме су живели још од малих ногу. Нагласак је управо на "од малих ногу", јер то више није случај. Реч је о драматичним променама које изгледа већина човечанства не доживљава претерано драматично, тек, "старински" начин писања данас се све више потискује и гура на маргину.

Због тога се и у ери паметних телефона, вибера, Твитера и Вотсапа све више распламсава полемика између педагога, ученика, родитеља, школских власти и министарстава образовања - да ли једноставно треба заборавити на исписивање слова по папиру, док нас, с друге стране, непрестано типкање по мобилним телефонима и компујтерима - једноставно заглупљује.

У Сједињеним Државама су у неким савезним државама рукописаније сасвим избацили из програма наставе у потпуно компјутеризованим основним школама, тако да на школским клупама и нема места ни за шта друго сем за екране и тастатуре, електронске uybеnikе и радне свеске, али су убрзо схватили да су на тај начин деца ускраћена, и да ће ипак морати да се врате на почетак. И - Јово наново: следи исписивање косих црта између две паралелне линије, па оних кружних, па онда...

У Немачком књижевном архиву у Марбаху (где се, иначе, налази и угледни универзитет) управо се одржава изложба посвећена познатим писцима и ауторима који су некада, наравно, као почетници у писању, у сукњицама и кратким панталоницама - наравно аналогно, а не дигитално - невешто исписивали свеске словима, речима и реченицама, да би једног дана постали прави мајстори пера. Судећи по репортажи објављеној у недељнику "Цајт", ова изложба изазвала је прилично носталгична осећања.  Јер, сем обавезних али оскудних школских програма учења писања оловком и пером (пре стотинак година је постојао и "краснопис"), временом се у свакодневици та вештина готово не користи, сем у ретке петке када нешто треба да се потпише у банци или приликом испоруке брзе поште. Дочим се дигитално слање порука и куцкање светлуцавих електронских слова по екрану развило не само у навику и потребу, него и у прави култ.

У марбашком подруму је похрањено неких 450.000 архивалија, које се чувају на температури од 18 степени, у простору који не сме да има више од 50 процената влаге у ваздуху. Ту се налазе манускрипти чувених романа, песама, приповедака, али и писама, телеграма, цедуљица с порукама - као у каквом музеју с краја бивше цивилизације.

За то време, када наставник уђе у учионицу и каже "диктат", многи школарци на крају баладе једва могу да разазнају своју рукопис,  као да се prеthodno нису добрано ознојили у покушају да сустигну писани облик изговорене речи која им се отимала на папиру. Јер, једноставно, школе данас широм света премало пажње посвећују вежбама писања.

Наука је у том погледу изричита: када мозак повеже покрет руке с наученим словом, много више области и много већа мрежа неурона се активира у мозгу него приликом типкања по тастатури. Јер, исписивање слова руком је знатно захтевније од потоњег куцања. Писање руком изискује већу и осетљивију моторику и оштрије разликовање облика слова, што, пак, води и ка бољем похрањивању информација.

То доказују и експерименти психолога са америчких универзитета Принстон и Лос Анђелес. Требало је да студенти направе белешке о садржају видео-предавања - једна група је добила задатак да користи рукопис, друга да куца на тастатури лаптопа. Касније је проверавано знање учесника: чињенице су обе групе пођеднако запамтиле, али када су постављена питања разумевања сложенијих односа из предавања, рукописци су показали да су им ствари јасније.

У другом истраживању, спроведеном на Универзитету у Индијани, научници су скенирали мозгове деце која су писала и оне која су куцкала по уређајима. Показало се да су мождане активности јаче израженије код деце која су писала руком. Стога психолози и неуролози поручују родитељима да својој деци ограниче употребу тастатура, рачунара и паметних телефона и да им у руке дају оловке, бојице и четкице како би развијали не само свој мозак и креативност, него и моторику. Зен у писању оловком по папиру, одушевљење малишана који пишу и могу да препознају плод пропламсаја свог духа и тела напросто је неупоредиво с откуцавањем већ приређених, машинских слова на увек истој електронској табли.

Њујорк тајмс је објавио истраживање на ову тему с новим доказима о нераскидивој и дубокој вези која постоји између писања руком и општег развоја.

Стручњаци то објашњавају тиме што моторички спорије писање руком од самог почетка изискује снажнији избор информација од сваког појединца и њихов опис властитим речима. Оно омогућава јаче прожимање језичког "штофа" и гушће појмовно "ткање" у односу на убрзано писање по диркама које оставља мање простора за промишљање. Ако се ради о брзом запису, добро увежбано типкање је у предности, али ако је реч о идејама и поетским сликама - течно рукописаније даје мислима и осећањима крила.

Наравно, до једне такве вештине и знања није лако доћи, поготово ако се учење и вежбање писања схвати преуско, па постане средство за дисциплиновање ђака и њихово утеривање у ред по сваку цену. Још 1970-тих су леворуки ученици морали да уче да пишу десном руком (макар и “швракописом”) што се данас сасвим оправдано сматра телесним и духовним повређивањем.

Елем, чак ни дигитално доба које је збрисало многе препреке у свом победничком ходу и преузело контролу над готово свим областима живота, не би требало да потпуно замени све човекове функције. Јесте да је ово, како каже стари соул, мушки свет, али ништа од њега без жена и девојака.

Реља Кнежевић