SUOČAVANJE S RATNOM PROŠLOŠĆU Rane i heroji uklete tradicije

Strepeći od komentara uniformisanih, kao i pitanja na granici „Gđe putujete?”, drugih trzavica petnaestak mladih iz Srbije tada nije imalo. Istina, najveći problem bio je što se u mestima do odredišta nije mogao naći kafić gde bismo se okrepili uz „domaću kavu”. I tako, putujući obroncima i ostacima Fruške gore, koja je manje-više ista i kod njih i kod nas, najpre smo prošli kroz Ilok, a onda i kroz Šarengrad, Mohovo, Opatovac, Sotin. Kroz naselja nas je mahom pratio otupeli zvuk zvona s obližnjih katoličkih crkava, dok se pod nama protezao isflekan asfalt i govorio nam da ni s njihove strane Dunava nije mnogo bolje.

Međutim, ono što nas, makar vizuelno, razlikuje jesu izrešetane kuće u skoro svim hrvatskim ulicama koje sada ponosno, ili se samo tako čini, čuvaju rupe kao rane i nose nazive hrvatskih heroja i velikana. A onda saznate da je svako to selo „natopljeno krvlju”, da broji desetine žrtava koje su ratovi devedesetih odneli nekud, ali ne u zaborav, kao i da se još uvek živi u istoriji, a ne sa njom, te da nemate mnogo izbora nego da pretrpite jezu koja vas spopadne i makar malo se namrštite što se desilo nešto što je pokopalo čitav region.

Onda vas trgne oznaka za skretanje ka Ovčari. Pitanje „šta li nas tek sad čeka” vrtoglavo se mota duž čitavog puta ka tom mestu stradanja. Prolazeći kroz objekte stočarskih farmi i prateći putokaze, stiže se do onog najozloglašenijeg - magacina smrti u kom je novembra 1991. godine nastradalo više od 200 civila mahom hrvatske nacionalnosti. Među njima bili su muškarci, ali i žene, deca, jedna trudnica,...

Kada zakoračite na pod u kom su ubetonirane ispražnjene čaure čije je zrno usmrtilo večite „neprijatelje i braću”, kada pogledate u njihove oči koje u ogromnoj mračnoj prostoriji naizmenično zabljeskuju s vremena na vreme, kada vidite novac, dokumenta, nakit koji im je pripadao, kad shvatite da su najednom prekinuti svi ti životi,... nije vam važno, ili ne bi trebalo da bude, ko je na čijoj strani ili ko je kriv. Žrtve rata su - svi.

Najviše o svemu tome pričala je pravnica i članica Centra za mir u Osijeku Veselinka Kastratović koja se i sama, u 26. godini, našla ispred nišana. Po završetku ratova, ako su se ikada zaistinski završili, bavila se monitoringom suđenja za ratne zločine, posebnu pažnju posvećujući porodicama stradalih, mladima, žrtvama, ratnim zločincima. Dočekavši nas na Ovčari, prepričavala nam je događaje s tog terena, situacije iz sudnica, ali i kako se danas živi.

- Radila sam sa žrtvama i sa onima koji i dalje traže posmrtne ostatke nestalih rođaka - priseća se Kastratović, napominjući da već godinu dana nije u toj priči i da je ovo, kao i uvek, poslednji put da priča o svemu tome. - Tu sam naučila koliko je važno otvoriti proces, da svi budu zadovoljeni na više razina. Da dobiju pravosudnu pravdu, ali i priznanje patnje kroz koju prolaze, da nema manipulisanja njihovim osećanjima…

S početka devedesetih često ljudi nisu ni mogli da biraju gde će i šta će; bili su zatečeni; braća su otišla na različite strane. Rat nosi žrtve sa svih strana. A onda se, između svega ostalog, desila i Ovčara. Na kilometar od pomenutog magacina, negde usred atara, gde se pričalo da su streljani ljudi, s proleća naredne godine počeo je da se topi sneg koji je otkrio kosti nekoliko meseci ranije nastradalih ljudi. Zaključeno je da se radi o 200 tela, zbog čega je danas put do tog mesta propraćen s 200 borovih stabala. U znak s(j)ećanja…

Odlazak do Spomen-doma Ovčara i u Vukovar realizovan je u okviru regionalnog projekta „Odgovorni prema prošlosti, odgovorni prema budućnosti” koji sprovode Centar za razvoj demokratskog društva „Europolis”, Centar za mir, nenasilje i ljudska prava iz Osijeka, kao i Centar za podršku razvoja civilnog društva „Delfin“ iz Pakraca. Mladi iz Srbije najpre su prisustvovali radionicama u Novom Sadu, oni iz Hrvatske imali su fokus grupu u Osijeku, a potom se sreli na finalnom događaju u Vukovaru.

S istim tim ciljem i nimalo prijatnim prizorom, u zvaničnoj suvenirnici Spomen-doma vise majice i slični predmeti s natpisima „HOS” (Hrvatske odmbramene snage) i „Za Dom spremni”. To mesto, zaista, ne prestaje da iznenađuje i tera neprijatnost u kosti. To je bio momenat koji je razljutio sve prisustne, mlade iz Srbije i Hrvatske, njihove koordinatore, aktiviste. Neki od domaćina više puta su posetili tu, jednu od balkanskih “fabrika smrti” i svaki put bi nešto novo primetili, nešto drugo bi ih dotaklo.

Uprkos delirijumu koji su izazivali detalji na zidovima i u podu, napeti vazduh i potajno skrivanje pogleda jedni od drugih, prijatni septembarski dan koji je najavljivao jesen, doprineo je da se svi opustimo u Tržnom centru „Golubica”, ubeđeni da je to „najbezbolnije” mesto ali i jasan znak, s obzirom na to da je reč o jednom od simbola Vukovara, ali i Novog Sada. Neobičnu ekskurziju priveli smo kraju onako kako dolikuje u mladalačkoj, ali i perspektivnoj atmosferi.

- Skupovi koje je u proteklom periodu organizovani pokazali su dve bitne stvari - objašnjava master istoričar iz Subotice Vladimir Nimčević. - S jedne strane, mladi iz Srbije i Hrvatske nisu upoznati sa kontekstom i pojedinostima ratova na prostoru bivše Jugoslavije, jer nisu imali ni prilike ni mogućnosti da se obaveste o tome ni pobliže, a ni izdaleka. S druge strane, uprkos nepoznavanju osnovnih činjenica koje se tiču poslednjeg rata, mladi pokazuju veliki stepen empatije kada je reč o žrtvama bez obzira na njihovu etničku pripadnost. Sve u svemu, slobodno mogu reći da su spomenuti skupovi urodili plodom, odnosno da su se okupili ljudi koji žele upostavljanje drugačijih, odnosno boljih odnosa između Srbije i Hrvatske radi rešavanja i dalje otvorenih pitanja koja se tiču ratnih žrtava.

Svesni da su žrtve na svim stranama, da svaka svoje veliča i uveličava, kao i da se danas, tridesetak godina kasnije, njima i dalje ratuje, vodili smo se mišlju da je u prirodi čoveka da ipak bude dobar, a ne loš, i da to treba da bude vodilja novim generacijama koje nisu bile ni rođene tokom ratova devedesetih, a koje danas ipak nose teret i bol svega toga. Ostaci, kako od skeleta, tako i od sećanja, rasuti su po celom regionu isijavajući tragedijom i razdvajajući i porodice i obitelji. I, trudivši se da rastavimo istinu od činjenica, jer prvih ima više a druga je samo jedna, možda se na ovim prostorima više neće „na svakih 70 godina uredno liti krv”, kako ukleta tradicija nalaže.

Tekst i foto: Lea Radlovački