СУОЧАВАЊE С РАТНОМ ПРОШЛОШЋУ Ране и хероји уклете традиције

Стрепећи од коментара униформисаних, као и питања на граници „Гђе путујете?”, других трзавица петнаестак младих из Србије тада није имало. Истина, највећи проблем био је што се у местима до одредишта није могао наћи кафић где бисмо се окрепили уз „домаћу каву”. И тако, путујући обронцима и остацима Фрушке горе, која је мање-више иста и код њих и код нас, најпре смо прошли кроз Илок, а онда и кроз Шаренград, Мохово, Опатовац, Сотин. Кроз насеља нас је махом пратио отупели звук звона с оближњих католичких цркава, док се под нама протезао исфлекан асфалт и говорио нам да ни с њихове стране Дунава није много боље.

Међутим, оно што нас, макар визуелно, разликује јесу изрешетане куће у скоро свим хрватским улицама које сада поносно, или се само тако чини, чувају рупе као ране и носе називе хрватских хероја и великана. А онда сазнате да је свако то село „натопљено крвљу”, да броји десетине жртава које су ратови деведесетих однели некуд, али не у заборав, као и да се још увек живи у историји, а не са њом, те да немате много избора него да претрпите језу која вас спопадне и макар мало се намрштите што се десило нешто што је покопало читав регион.

Онда вас тргне ознака за скретање ка Овчари. Питање „шта ли нас тек сад чека” вртоглаво се мота дуж читавог пута ка том месту страдања. Пролазећи кроз објекте сточарских фарми и пратећи путоказе, стиже се до оног најозлоглашенијег - магацина смрти у ком је новембра 1991. године настрадало више од 200 цивила махом хрватске националности. Међу њима били су мушкарци, али и жене, деца, једна трудница,...

Када закорачите на под у ком су убетониране испражњене чауре чије је зрно усмртило вечите „непријатеље и браћу”, када погледате у њихове очи које у огромној мрачној просторији наизменично забљескују с времена на време, када видите новац, документа, накит који им је припадао, кад схватите да су наједном прекинути сви ти животи,... није вам важно, или не би требало да буде, ко је на чијој страни или ко је крив. Жртве рата су - сви.

Највише о свему томе причала је правница и чланица Центра за мир у Осијеку Веселинка Кастратовић која се и сама, у 26. години, нашла испред нишана. По завршетку ратова, ако су се икада заистински завршили, бавила се мониторингом суђења за ратне злочине, посебну пажњу посвећујући породицама страдалих, младима, жртвама, ратним злочинцима. Дочекавши нас на Овчари, препричавала нам је догађаје с тог терена, ситуације из судница, али и како се данас живи.

- Радила сам са жртвама и са онима који и даље траже посмртне остатке несталих рођака - присећа се Кастратовић, напомињући да већ годину дана није у тој причи и да је ово, као и увек, последњи пут да прича о свему томе. - Ту сам научила колико је важно отворити процес, да сви буду задовољени на више разина. Да добију правосудну правду, али и признање патње кроз коју пролазе, да нема манипулисања њиховим осећањима…

С почетка деведесетих често људи нису ни могли да бирају где ће и шта ће; били су затечени; браћа су отишла на различите стране. Рат носи жртве са свих страна. А онда се, између свега осталог, десила и Овчара. На километар од поменутог магацина, негде усред атара, где се причало да су стрељани људи, с пролећа наредне године почео је да се топи снег који је открио кости неколико месеци раније настрадалих људи. Закључено је да се ради о 200 тела, због чега је данас пут до тог места пропраћен с 200 борових стабала. У знак с(ј)ећања…

Одлазак до Спомен-дома Овчара и у Вуковар реализован је у оквиру регионалног пројекта „Одговорни према прошлости, одговорни према будућности” који спроводе Центар за развој демократског друштва „Еурополис”, Центар за мир, ненасиље и људска права из Осијека, као и Центар за подршку развоја цивилног друштва „Делфин“ из Пакраца. Млади из Србије најпре су присуствовали радионицама у Новом Саду, они из Хрватске имали су фокус групу у Осијеку, а потом се срели на финалном догађају у Вуковару.

С истим тим циљем и нимало пријатним призором, у званичној сувенирници Спомен-дома висе мајице и слични предмети с натписима „ХОС” (Хрватске одмбрамене снаге) и „За Дом спремни”. То место, заиста, не престаје да изненађује и тера непријатност у кости. То је био моменат који је разљутио све присустне, младе из Србије и Хрватске, њихове координаторе, активисте. Неки од домаћина више пута су посетили ту, једну од балканских “фабрика смрти” и сваки пут би нешто ново приметили, нешто друго би их дотакло.

Упркос делиријуму који су изазивали детаљи на зидовима и у поду, напети ваздух и потајно скривање погледа једни од других, пријатни септембарски дан који је најављивао јесен, допринео је да се сви опустимо у Тржном центру „Голубица”, убеђени да је то „најбезболније” место али и јасан знак, с обзиром на то да је реч о једном од симбола Вуковара, али и Новог Сада. Необичну екскурзију привели смо крају онако како доликује у младалачкој, али и перспективној атмосфери.

- Скупови које је у протеклом периоду организовани показали су две битне ствари - објашњава мастер историчар из Суботице Владимир Нимчевић. - С једне стране, млади из Србије и Хрватске нису упознати са контекстом и појединостима ратова на простору бивше Југославије, јер нису имали ни прилике ни могућности да се обавесте о томе ни поближе, а ни издалека. С друге стране, упркос непознавању основних чињеница које се тичу последњег рата, млади показују велики степен емпатије када је реч о жртвама без обзира на њихову етничку припадност. Све у свему, слободно могу рећи да су споменути скупови уродили плодом, односно да су се окупили људи који желе упостављање другачијих, односно бољих односа између Србије и Хрватске ради решавања и даље отворених питања која се тичу ратних жртава.

Свесни да су жртве на свим странама, да свака своје велича и увеличава, као и да се данас, тридесетак година касније, њима и даље ратује, водили смо се мишљу да је у природи човека да ипак буде добар, а не лош, и да то треба да буде водиља новим генерацијама које нису биле ни рођене током ратова деведесетих, а које данас ипак носе терет и бол свега тога. Остаци, како од скелета, тако и од сећања, расути су по целом региону исијавајући трагедијом и раздвајајући и породице и обитељи. И, трудивши се да раставимо истину од чињеница, јер првих има више а друга је само једна, можда се на овим просторима више неће „на сваких 70 година уредно лити крв”, како уклета традиција налаже.

Текст и фото: Леа Радловачки