Stradanje drvodelje iz Nazareta: Na Putu muka 14 molitvi

Kao poseban obred zasnovan na kontemplaciji pojedinih scena njegovog stradanja, od presude do groba, Put krsta se praktuje u Katoličkoj, Anglikanskoj i Luteranskoj crkvi tokom korizme pred Uskrs.

Posebno je upućen na Veliki petak, dan posvećen Hristovoj muci. Latinski naziv za tu vrstu pobožnosti je Via Crucis ili Via Dolorosa, Put muke, ili jednostavno Put.

Cilj je posvećenost najvažnijim detaljima Hristove muke i kao takav je postao jedan od omiljenih obreda zapadnih crkava. Početak praktikovanja pobožnosti Puta krsta veoma je teško tačno odrediti.

Pojedini istorijski izvori ga smeštaju čak u 4. vek i Svetu zemlju, gde su hodočasnici pohodili put kojim je Hrist išao sa suđenja do Golgote, zastajali na ključnim mestima i molili se.

Po nekim podacima, prva osoba koja je kročila Putem bila je Hristova majka Marija, koja se nakratko vratila u Jerusalim nakon Uskrsnuća svog sina.

Ipak, najveći deo povesnih svedočanstava početke pobožnosti Puta krsta vezuju za Svetog Franju iz Asizija, začetnika franjevačkog reda u 13. veku.

Naime, kada su muslimani zauzeli Svetu zemlju, za hrišćane je bilo gotovo neizvodljiv pristup Via Dolorosi pa su stanice Muke instalirane oko lokalnih crkava, što je bio način da se Jerusalim dovede ljudima umesto da oni pohode Sveti grad.

Broj stanica je u početku varirao radikalno, u srednjem veku od 11 do čak 37. Inače, sam termin „stanica” prvi put je upotrebio izvesni engleski hodočasnik Vilijam Vej 1428.

Do tad je Put krsta uveliko ustaljen kao posebna pobožnost u celoj Evropi. Piter Štreh od Flandrije 1505. objavio je veoma uticajno delo „Cruysgang”, koje je odmah postalo udžbenik-vodič kroz stanice i tako direktno uticao na izgled Puta krsta.

Neko vreme stanica je bilo 12, ali je vremenom ustaljenih postalo 14. Kroz kasniju istoriju stanice nisu bile strogo određene. Ipak, dva oblika su najzastupljenija.

Po jednom, prva je scenu u kojoj Isus biva osuđen na smrt. Nakon toga prima na sebe krst, pada prvi put, susreće majku, pomaže mu Simon iz Sirene, sreće Veroniku koja mu pruža platno da obriše lice, pada drugi put, teši žene iz Jerusalima, pa pada i treći put.

Sledi poglavlje na samoj Kalvariji. Isusa u desetoj stanice svlače, razapinju na krst, a kad umre i skinu ga s krsta, njegovo telo biva položeno u grob.

Po drugoj verziji, prva stanica je Poslednja večera, sledi molitva u Maslinskom vrtu, kasnije primanje trnove krune, put muke, a završava se uskrsnućem.

Prvi oblik Puta krsta najzastupljeniji je u našim krajevima, imaju ga bezmalo sve crkve ili posebna mesta, a u narodu je poznat kao Kalvarija. Sve stanice te verzije preuzete su iz jevanđelja.

Stevan Miler