Страдање дрводеље из Назарета: На Путу мука 14 молитви

Фото: Epa (Atef Safadi)

Готово да нема ни села у западном хришћанском свету, као ни цркве, која нема свој Пут крста, сликовиту стазу у 14 станица које приповедају о последњим сатима Христовог живота.

Као посебан обред заснован на контемплацији појединих сцена његовог страдања, од пресуде до гроба, Пут крста се практује у Католичкој, Англиканској и Лутеранској цркви током коризме пред Ускрс.

Посебно је упућен на Велики петак, дан посвећен Христовој муци. Латински назив за ту врсту побожности је Виа Цруцис или Виа Долороса, Пут муке, или једноставно Пут.

Циљ је посвећеност најважнијим детаљима Христове муке и као такав је постао један од омиљених обреда западних цркава. Почетак практиковања побожности Пута крста веома је тешко тачно одредити.

Поједини историјски извори га смештају чак у 4. век и Свету земљу, где су ходочасници походили пут којим је Христ ишао са суђења до Голготе, застајали на кључним местима и молили се.

По неким подацима, прва особа која је крочила Путем била је Христова мајка Марија, која се накратко вратила у Јерусалим након Ускрснућа свог сина.

Ипак, највећи део повесних сведочанстава почетке побожности Пута крста везују за Светог Фрању из Асизија, зачетника фрањевачког реда у 13. веку.

Наиме, када су муслимани заузели Свету земљу, за хришћане је било готово неизводљив приступ Виа Долороси па су станице Муке инсталиране око локалних цркава, што је био начин да се Јерусалим доведе људима уместо да они походе Свети град.

Број станица је у почетку варирао радикално, у средњем веку од 11 до чак 37. Иначе, сам термин „станица” први пут је употребио извесни енглески ходочасник Вилијам Веј 1428.

До тад је Пут крста увелико устаљен као посебна побожност у целој Европи. Питер Штрех од Фландрије 1505. објавио је веома утицајно дело „Cruysgang”, које је одмах постало уџбеник-водич кроз станице и тако директно утицао на изглед Пута крста.

Неко време станица је било 12, али је временом устаљених постало 14. Кроз каснију историју станице нису биле строго одређене. Ипак, два облика су најзаступљенија.

По једном, прва је сцену у којој Исус бива осуђен на смрт. Након тога прима на себе крст, пада први пут, сусреће мајку, помаже му Симон из Сирене, среће Веронику која му пружа платно да обрише лице, пада други пут, теши жене из Јерусалима, па пада и трећи пут.

Следи поглавље на самој Калварији. Исуса у десетој станице свлаче, разапињу на крст, а кад умре и скину га с крста, његово тело бива положено у гроб.

Калварија на Шиљку Бача

Једна од очуванијих „Калварија” у Војводини је у древном Бачу. На брежуљку Шиљак крај градских врата установио ју је 1839. калокобачки надбискуп Петер Клобусицки, као и малену капелу три са два метра, којој је месни жупник Валентин Поларецки даровао олтарну икону Распетог Христа.

Наредне године постављена су три дрвена крста, 1861. су их верници заменили каменим, нарученим од сомборског мајстора Јозефа Карпфа, а у капелу су 1863. донели и икону Спаситеља окруњеног трновом круном.

Цео комплекс је много пута реконструисан. Након Другог светског рата капела је потпуно запуштена и постала готово рушевина.

Почетком деведесетих година прошлог века, на иницијативу жупника Мирослава Орчића, „Калварија” је обновљена средствима локалне власти.

По другој верзији, прва станица је Последња вечера, следи молитва у Маслинском врту, касније примање трнове круне, пут муке, а завршава се ускрснућем.

Први облик Пута крста најзаступљенији је у нашим крајевима, имају га безмало све цркве или посебна места, а у народу је познат као Калварија. Све станице те верзије преузете су из јеванђеља.

Стеван Милер