Školske klupe oduvek su žuljale

Tako je na primer ubrzo nakon nastanka Petrovaradinskog šanca uspostavljen i školski sistem osnivanjem Srpske veroispovedne škole u porti Saborne crkve koja se pominje još 1703. godine, dok je za nemačku i šokačku decu otvorena Rimokatolička narodna osnovna škola 1726. godine.

Posetioci Muzeja Vojvodine u Novom Sadu ukoliko obiđu stalnu postavku imaće priliku da vide učila, fotografije đaka i najstarijih škola, makete učionica, kao i vredne uybenike iz 18. i 19. veka, te svedočanstva, đačke knjižice, indeks i skamiju, odnosno đačku klupu. Eksponati pripadaju zbirci „Školstvo” koja broji na hiljade predmeta, uglavnom u vidu arhivske građe. Viša kustoskinja i istoričarka u Muzeju Vojvodine Čarna Milinković kaže da je istorija obrazovanja zanimljiva oblast, da je dobro dokumentovano formiranje škola i donošenje zakona u vezi sa obrazovanjem, ali da je literatura izuzetno skromna kao i sačuvana nastavna sredstva.

- Kad sam pre desetak godina preuzela vođenje brige o Zbirci „Školstvo” bila sam razočarana što je u njoj bilo najmanje nastavnih sredstava, a većinu predmeta su činili dokumenti o osnivanju škola, prepiske i zabeleške - kaže Čarna Milinković, dodajući da su joj radoznalost pobudile i fotografije đaka i maturski tabloi jer je imala priliku da vidi kako su učenici izgledali, kako su se odevali, kom staležu su pripadali, te kako su izgledale škole. - Kako bih obogatila zbirku učilima, koja najviše zanimaju posetioce, počela sam da tragam za njima po starim vojvođanskim školama. Na moju veliku žalost nastavna sredstva kao i školski nameštaj većinom je bio uništen, spaljivan ili korišćen za ogrev, pa je njihova vrednost danas velika.

Očuvanu, originalnu skamiju Čarna Milinković je mogla samo da poželi sve dok nije saznala da se tri autentične klupe, za koje se pretpostavlja da su pripadale bečejskoj gimnaziji, nalaze u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u okviru postavke „Škola u muzeju, muzej u školi“ koju je Muzej Vojvodine 1985. godine organizovao u saradnji s Gimnazijom i Muzejom grada. 

- Postojale su određena pravila prilikom izrađivanja đačkih klupa, a zakon o njihovom izgledu je donesen u 19. veku - objašnjava Čarna Milinković dodajući da se posebno vodilo računa o pravilnom držanju tela dece. - Skamija se pravila od punog drveta, klupa za sedenje je bila spojena sa stolom i nije se mogla pomerati. Sto je bio pod određenim uglom da dete ne savija kičmu, stopala je moralo da drži na zemlji, a ne da ih njiše u vazduhu. Pošto su deca bila različite visine na nekim skamijama je postojao mehanizam za spuštanje i dizanje klupe kako bi se visina pojedinačno prilagodila. U Muzeju Vojvodine je izložena skamija u kojoj su sedela dva učenika, iako su se ponekad pravila za jedno, troje ili čak četvoro dece, nema mehanizam za podešavanje visine, što znači da je pravljena za starije učenike koji su već izrasli. Pored toga, ima žlebove za olovke da se ne otkotrljaju i rupu za flašu s mastilom i pero.

Kada je reč o učilima Čarni Milinković je najinteresantnija tablica za pisanje od crnog kamena koja se koristila u nižim razredima osnovne škole, a koje se generacije koje su pedesetih godina išle u osmoletke, možda još uvek sećaju jer je iz upotrebe zvanično povučena 1957. godine. Na tablicama, koje su bile tanke i lake, đaci su beležili kratak sadržaj, vežbali su pisanje slova, radili domaći i savladavali motoriku pisanja.

- Učenici koji posete Muzej često kažu da ih tablica za pisanje podseća na moderne tablete zbog svoje veličine pošto su joj dimenzije 27 h 8 centimetara i pravougaonog je oblika - objašnjava naša sagovornica. - Pravljena je od crnog kamena, uokvirena drvetom, s jedne strane su bile crvene vodoravne linije, a s druge kvadrati. Deca su po njoj pisala zašiljenim kamenom koji je podsećao na olovku, a ukoliko pogreše brisali su morskim sunđerom. “Olovka” i tablica su bile izuzetno krte, pa su deca morala voditi računa koliko jako pritiskaju kamen, a sigurna sam da su se najviše mučili s krasnopisom. Obaveza učenika je bila da tablica ostane u jednom komadu.

Kao i danas, strogo je bilo zabranjeno urezivanje poruka, crteža i imena u klupu ali naravno đaci se nisu toga pridržavali. Sigurno su pisali „puškice“, urezivali ime simpatije ne sluteći da će za sto godina njihove „škrabotine“ predstavljati posebno bogatstvo i dokaz da se nastava modernizovala ali da su đački nestašluci ostali isti.

Tekst i foto: Silvia Kovač