Школске клупе одувек су жуљале

Тако је на пример убрзо након настанка Петроварадинског шанца успостављен и школски систем оснивањем Српске вероисповедне школе у порти Саборне цркве која се помиње још 1703. године, док је за немачку и шокачку децу отворена Римокатоличка народна основна школа 1726. године.

Посетиоци Музеја Војводине у Новом Саду уколико обиђу сталну поставку имаће прилику да виде учила, фотографије ђака и најстаријих школа, макете учионица, као и вредне uybеnikе из 18. и 19. века, те сведочанства, ђачке књижице, индекс и скамију, односно ђачку клупу. Експонати припадају збирци „Школство” која броји на хиљаде предмета, углавном у виду архивске грађе. Виша кустоскиња и историчарка у Музеју Војводине Чарна Милинковић каже да је историја образовања занимљива област, да је добро документовано формирање школа и доношење закона у вези са образовањем, али да је литература изузетно скромна као и сачувана наставна средства.

- Кад сам пре десетак година преузела вођење бриге о Збирци „Школство” била сам разочарана што је у њој било најмање наставних средстава, а већину предмета су чинили документи о оснивању школа, преписке и забелешке - каже Чарна Милинковић, додајући да су јој радозналост побудиле и фотографије ђака и матурски таблои јер је имала прилику да види како су ученици изгледали, како су се одевали, ком сталежу су припадали, те како су изгледале школе. - Како бих обогатила збирку училима, која највише занимају посетиоце, почела сам да трагам за њима по старим војвођанским школама. На моју велику жалост наставна средства као и школски намештај већином је био уништен, спаљиван или коришћен за огрев, па је њихова вредност данас велика.

Очувану, оригиналну скамију Чарна Милинковић је могла само да пожели све док није сазнала да се три аутентичне клупе, за које се претпоставља да су припадале бечејској гимназији, налазе у Гимназији „Јован Јовановић Змај“ у оквиру поставке „Школа у музеју, музеј у школи“ коју је Музеј Војводине 1985. године организовао у сарадњи с Гимназијом и Музејом града. 

- Постојале су одређена правила приликом израђивања ђачких клупа, а закон о њиховом изгледу је донесен у 19. веку - објашњава Чарна Милинковић додајући да се посебно водило рачуна о правилном држању тела деце. - Скамија се правила од пуног дрвета, клупа за седење је била спојена са столом и није се могла померати. Сто је био под одређеним углом да дете не савија кичму, стопала је морало да држи на земљи, а не да их њише у ваздуху. Пошто су деца била различите висине на неким скамијама је постојао механизам за спуштање и дизање клупе како би се висина појединачно прилагодила. У Музеју Војводине је изложена скамија у којој су седела два ученика, иако су се понекад правила за једно, троје или чак четворо деце, нема механизам за подешавање висине, што значи да је прављена за старије ученике који су већ израсли. Поред тога, има жлебове за оловке да се не откотрљају и рупу за флашу с мастилом и перо.

Када је реч о училима Чарни Милинковић је најинтересантнија таблица за писање од црног камена која се користила у нижим разредима основне школе, а које се генерације које су педесетих година ишле у осмолетке, можда још увек сећају јер је из употребе званично повучена 1957. године. На таблицама, које су биле танке и лаке, ђаци су бележили кратак садржај, вежбали су писање слова, радили домаћи и савладавали моторику писања.

- Ученици који посете Музеј често кажу да их таблица за писање подсећа на модерне таблете због своје величине пошто су јој димензије 27 х 8 центиметара и правоугаоног је облика - објашњава наша саговорница. - Прављена је од црног камена, уоквирена дрветом, с једне стране су биле црвене водоравне линије, а с друге квадрати. Деца су по њој писала зашиљеним каменом који је подсећао на оловку, а уколико погреше брисали су морским сунђером. “Оловка” и таблица су биле изузетно крте, па су деца морала водити рачуна колико јако притискају камен, а сигурна сам да су се највише мучили с краснописом. Обавеза ученика је била да таблица остане у једном комаду.

Као и данас, строго је било забрањено урезивање порука, цртежа и имена у клупу али наравно ђаци се нису тога придржавали. Сигурно су писали „пушкице“, урезивали име симпатије не слутећи да ће за сто година њихове „шкработине“ представљати посебно богатство и доказ да се настава модернизовала али да су ђачки несташлуци остали исти.

Текст и фото: Силвиа Ковач