Reporteri Dnevnika povodom Dana Roma posetili naselje Bangladeš

Dan proslave romske kulture i podizanja svesti o problemima sa kojima se oni suočavaju, već decenijama, prelivaju se iz godine u godinu, a mi smo iskoristili priliku da porazgovaramo sa njima i saznamo ima li napretka u njihovim životima u odnosu na prethodne godine.

Dok jedni kažu da se ništa nije promenilo, neki tvrde da je još gore, drugi da ima napretka.

Ulični svirač Nikola Di Bari, koji basprimom štimuje osmeh Novosađana, kaže da ne zna za praznik Roma. On većinu vremena provodi na ulici svirajući, pa mu je, kaže, zbog toga promakla ta informacija.

Smatra da je kvalitet života Roma bolji u odnosu na prethodne godine. Ima devetoro unučadi i svi se školuju, dok dvojica unuka studiraju na Bogoslovskom fakultetu.

- Muzika je moj život. Sviram na ulici 23 godine. Tako komuniciram s ljudima. Mislim da se stvari menjaju nabolje, da sve više romske dece ide u školu, mada ih i dalje ima na ulici, što nije dobro – kaže Nikola. Ponosno nam pokazuje slike svojih unuka koje nosi sa sobom, i kaže da im pomaže koliko može, a za uzvrat dobija dobar uspeh u školi.  Nedaleko od žice basprima se protežu nehigijenska naselja u kojima se problemi ponavljaju iz decenije u deceniju.

U Bangladešu gde živi oko 500 Roma, biće i manje proslave praznika kako kažu. Ranijih godina 8. april se obeležavao na razne načine, čak i paljenjem ogromne vatre u centru naselja, ali da će ove godine to biti skromnije uz omanji ručak u nekim domaćinstvima.

Fadil Grekoli tvrdi da ljudi u Bagladešu nemaju struju jer nisu imali novca da plaćaju po 9.000 dinara, koliki su im bili računi, da su kuće u kojima žive u izuzetno lošem stanju.

- Ljudi ovde žive veoma teško. Pre se preprodavao papir, sada ni toga nema. Jedino od čega može da se živi je preprodaja flaša i gvožđa. Ima dosta i onih koji nemaju ličnu kartu, jer mi ovde zapravo nemamo papire na koje bi smo se prijavili - kaže Grekoli.

Ima u naselju povratnika iz inostranstva, jer je pandemija uticala i na to da se iz pečalbe vrate kući, te da se snalaze, kako ko zna i ume. 

Danilej Lakatoš i Dritan Grek su suprotnog mišljenja i vele da ima napretka u odnosu na prethodne godine, jer ima posla i za Rome.

- Sada nas poslodavci gledaju kao radnu snagu, a ne kao Cigane. Ima posla i na građevini, a ja radim kao mehaničar. Moja deca su mala, ali čim stasaju za školu, svakako da će biti redovni đaci – kaže Dritan Grek.

Lakatoš se uzda u to da će u skorijem periodu biti u mogućnosti da uzme stambeni kredit, kako bi sa porodicom otišao iz Bagladeša i započeo nov život.

- Radim na tome da podignem kredit i dok su mi deca još mala i kupim stan. Nadam se da ću u tome i uspeti - kaže Lakatoš.

Socijalna pomoć redovno stiže

Socijalna pomoć koja redovno pristiže, dosta im veli pomaže, jer bez toga je veliko pitanje od čega bi živeli.

- Bilo je i slučajeva korone u naselju, ali u malom broju i bili su izolovani. Mali broj ljudi je vakcinisan, a većina se boji i ne zna gde bi to mogla učiniti. Mislim da ne bi bilo loše da lekari dođu kod nas, da nas pregledaju, pojasne malo više o vakcini i da nas vakcinišu. Ljudi malo znaju o bolesti i vakcini  – kaže Grekoli.

Aranka Đulinac u Bangladešu je od kraja devedesetih godina i seća se perioda kada se 8. april obeležavao velikom logorskom vatrom i bogatom gozbom.

Imam unučiće i za njih bi najbolje bilo kada bi se prostor ispred kuće izbetonirao. Kada padne kiša ovde bude potop. Kuća nam prokišnjava, ali i ispred bude blata po kom deca često bosa gaze. Ništa ne ide na bolje, stalno je isto. Sirotinja - kaže Aranka Đulinac.    

Slađana Aničić Ilić