Репортери Дневника поводом Дана Рома посетили насеље Бангладеш

Дан прославе ромске културе и подизања свести о проблемима са којима се они суочавају, већ деценијама, преливају се из године у годину, а ми смо искористили прилику да поразговарамо са њима и сазнамо има ли напретка у њиховим животима у односу на prеthodnе године.

Док једни кажу да се ништа није променило, неки тврде да је још горе, други да има напретка.

Улични свирач Никола Ди Бари, који баспримом штимује осмех Новосађана, каже да не зна за празник Рома. Он већину времена проводи на улици свирајући, па му је, каже, због тога промакла та информација.

Сматра да је квалитет живота Рома бољи у односу на prеthodnе године. Има деветоро унучади и сви се школују, док двојица унука студирају на Богословском факултету.

- Музика је мој живот. Свирам на улици 23 године. Тако комуницирам с људима. Мислим да се ствари мењају набоље, да све више ромске деце иде у школу, мада их и даље има на улици, што није добро – каже Никола. Поносно нам показује слике својих унука које носи са собом, и каже да им помаже колико може, а за узврат добија добар успех у школи.  Недалеко од жице басприма се протежу нехигијенска насеља у којима се проблеми понављају из деценије у деценију.

У Бангладешу где живи око 500 Рома, биће и мање прославе празника како кажу. Ранијих година 8. април се обележавао на разне начине, чак и паљењем огромне ватре у центру насеља, али да ће ове године то бити скромније уз омањи ручак у неким домаћинствима.

Фадил Греколи тврди да људи у Багладешу немају струју јер нису имали новца да плаћају по 9.000 динара, колики су им били рачуни, да су куће у којима живе у изузетно лошем стању.

- Људи овде живе веома тешко. Пре се препродавао папир, сада ни тога нема. Једино од чега може да се живи је препродаја флаша и гвожђа. Има доста и оних који немају личну карту, јер ми овде заправо немамо папире на које би смо се пријавили - каже Греколи.

Има у насељу повратника из иностранства, јер је пандемија утицала и на то да се из печалбе врате кући, те да се сналазе, како ко зна и уме. 

Данилеј Лакатош и Дритан Грек су супротног мишљења и веле да има напретка у односу на prеthodnе године, јер има посла и за Роме.

- Сада нас послодавци гледају као радну снагу, а не као Цигане. Има посла и на грађевини, а ја радим као механичар. Моја деца су мала, али чим стасају за школу, свакако да ће бити редовни ђаци – каже Дритан Грек.

Лакатош се узда у то да ће у скоријем периоду бити у могућности да узме стамбени кредит, како би са породицом отишао из Багладеша и започео нов живот.

- Радим на томе да подигнем кредит и док су ми деца још мала и купим стан. Надам се да ћу у томе и успети - каже Лакатош.

Социјална помоћ редовно стиже

Социјална помоћ која редовно пристиже, доста им вели помаже, јер без тога је велико питање од чега би живели.

- Било је и случајева короне у насељу, али у малом броју и били су изоловани. Мали број људи је вакцинисан, а већина се боји и не зна где би то могла учинити. Мислим да не би било лоше да лекари дођу код нас, да нас прегледају, појасне мало више о вакцини и да нас вакцинишу. Људи мало знају о болести и вакцини  – каже Греколи.

Аранка Ђулинац у Бангладешу је од краја деведесетих година и сећа се периода када се 8. април обележавао великом логорском ватром и богатом гозбом.

Имам унучиће и за њих би најбоље било када би се простор испред куће избетонирао. Када падне киша овде буде потоп. Кућа нам прокишњава, али и испред буде блата по ком деца често боса газе. Ништа не иде на боље, стално је исто. Сиротиња - каже Аранка Ђулинац.    

Слађана Аничић Илић