U potrazi za zaboravljenim blagom na Sajmu antikviteta
Koliko god znali da je “sve namešteno” i da zakopano blago može da pronađe eventualno prenašminkani Džoni Dep i njegovi pirati, teško je makar malo ne podleći uticaju sada već gomile TV serijala o vrednim starudijama, umetninama i sličnim predmetima koja se pronalaze ostavljena u napuštenim skladištima, po bizarnim dvorištima, podrumima, tavanima, ostavljenom prtljagu na aerodromu…
U potragu za nekim makar “svetim gralčićem” kolekcionarsko-antikvarskog sveta, koji me čeka negde da ga kupim za sto dindži i prodam za milion evra, krenuo sam od novosadskog Sajma antikviteta koji je pre neki dan održan u Domu vojske. S obzirom da je termin održavanja pomeren u poslednjem momentu, na sajmu je bilo manje izlagača nego obično, što za lovca na blago-početnika i nije tako loše, da se ne bi rasipala pažnja na kojekakve drangulije, već da se lakše fokusiram na pronalazak Faberževog jajeta recimo, za koje još niko nije shvatio da je original…
Kada sam se nakon duže šetnje između i oko tezgi, konačno osmelio da počnem da pitam za cene, opet mi se “javio” Faberže jer bi po ciframa koje su mi rečene, najpre pomislio da sam se našao upravo u prodavnici čuvenog majstora. Skoro da sam počeo da se osvrćem hoće li odnekud iskočiti ekipa Pink pantera da “počisti” to silno blago – prošli bi možda i bolje nego svojevremeno u Dubaiju…
Čega god da sam se dohvatio, cena bi bila kao da su ga pre mene držali lično Nikola Tesla, Džon F. Kenedi i Al Paćino… Nakon prvog kruga sam shvatio da sasvim solidno umem da “prepoznam” najskuplje komade, ali i da to isto važi za većinu “tragača”, što je značilo da se mora pomerati fokus ka neuglednijim primercima među kojima treba naći sakriveni biser. Osim toga po načinu na koji se saopštavaju cene antikviteta, reklo bi se da u ovom “sektoru” važi neki drugi kurs od zvaničnog jer vam se istovremeno saopštava cena za dinare i za devize, ali tako što je cena istovremeno 10 evra ili 1.000 dinara, 20 evra ili 2.000, 30 evra ili tri hiljade dinara…
Predmet koji je među prvim privukao moju pažnju i vratio me preko 25 godina unazad bio je čuveni pištolj “plašljivac”. Zvanično, to je bio startni pištolj na kapisle, ali je osamdesetih i početkom devedesetih predstavljao verovatno najpoželjniju stvar za imati za svakog dečaka od 10 do 15 godina. Sa original kutijom u ispravnom stanju, prodavac je za njega tražio tri hiljade dinara. Tri crvene i eto klinačkog svetog grala. (Naravno klinaca koji su danas negde u petoj deceniji…) Kada se samo setim koliko je hrabrosti, veštine, a i para trebalo da se dođe do “plašljivca” pre 25-30 godina. Čini mi se da ovi naši klanovi danas lakše nabave tonu kokaina nego što se tad moglo doći do “plašljivca”.
Upravo te decenije koje su protekle su mi ipak tri hiljade dinara zadržale u džepu i na brzinu preračunah koliko bi recimo za te pare mogao da kupim kliograma granula za mačke i kučku i “plašljivac” više nije imao nikakve šanse…
Međutim u redakciji je pao dogovor da se ne vraćam “bez plena” koji će proceniti kolega Dejan Urošević, inače ozbiljan kolekcionar antikviteta i umetnina, čije tekstove o istoriji umetnosti i dizajna možete redovno čitati u nedeljnom “Dnevniku” i zbog toga krenuh dalje u potragu.
Dve ogromne koščurine koje su stajale nekako razbacane na jednoj tezgi, bile su sledeća meta. “Kakve su ovo kosti?”, “vrlo pronicljivo” upitah. “Ma ništa, to mi je nešto ostalo od doručka”, stiže odgovor raspoloženog prodavca. “Pa taman onda da ih ponesem mojoj Šurdi da ih glođe” – snađoh se solidno na brzinu… Međutim, kosti su bile drvene, a cena – oko osam kila granula, mislim da bi i Šurda odabrala granule…
Mali skeč za tezgom se nastavio razgovorom, a završio čak i kupovinom. Verovatno kao odraz stanja organizma zbog neprospavane prethodne noći, pomerih malo prvo onu zmiju u džepu i potegoh petsto dinara za delo nepoznatog autora “Mama i ćerka - sove na grani”, po svemu sudeći od čiste plastike. Kako je prodavac u međuvremenu obavešten da razgovara i trguje sa novinarem “Dnevnika”, uz sove je došao i poklon – dve hemijske olovke u plastičnoj kutiji od kojih jedna čak i radi.
Zadovoljan kupovinom, još sam malo bacio pogled na opremu za trbušnu plesačicu novije proizvodnje, neko nacističko ordenje koje je prodavac pokušavao da poveže sa Hitlerom i fiksne telefone koji su i definitivno prešli u “oldtajmere”, a po povratku u “Dnevnik”, Dejan je već sa vrata po kesi koju sam nosio mogao da oceni moj učinak.
Moraću na popravni – a i to me vraća 24 godine unazad…
Tekst i foto: Niko Perković