У потрази за заборављеним благом на Сајму антиквитета
Колико год знали да је “све намештено” и да закопано благо може да пронађе евентуално пренашминкани Џони Деп и његови пирати, тешко је макар мало не подлећи утицају сада већ гомиле ТВ серијала о вредним старудијама, уметнинама и сличним предметима која се проналазе остављена у напуштеним складиштима, по бизарним двориштима, подрумима, таванима, остављеном пртљагу на аеродрому…
У потрагу за неким макар “светим гралчићем” колекционарско-антикварског света, који ме чека негде да га купим за сто динџи и продам за милион евра, кренуо сам од новосадског Сајма антиквитета који је пре неки дан одржан у Дому војске. С обзиром да је термин одржавања померен у последњем моменту, на сајму је било мање излагача него обично, што за ловца на благо-почетника и није тако лоше, да се не би расипала пажња на којекакве дрангулије, већ да се лакше фокусирам на проналазак Фабержевог јајета рецимо, за које још нико није схватио да је оригинал…
Када сам се након дуже шетње између и око тезги, коначно осмелио да почнем да питам за цене, опет ми се “јавио” Фаберже јер би по цифрама које су ми речене, најпре помислио да сам се нашао управо у продавници чувеног мајстора. Скоро да сам почео да се осврћем хоће ли однекуд искочити екипа Пинк пантера да “почисти” то силно благо – прошли би можда и боље него својевремено у Дубаију…
Чега год да сам се дохватио, цена би била као да су га пре мене држали лично Никола Тесла, Џон Ф. Кенеди и Ал Паћино… Након првог круга сам схватио да сасвим солидно умем да “препознам” најскупље комаде, али и да то исто важи за већину “трагача”, што је значило да се мора померати фокус ка неугледнијим примерцима међу којима треба наћи сакривени бисер. Осим тога по начину на који се саопштавају цене антиквитета, рекло би се да у овом “сектору” важи неки други курс од званичног јер вам се истовремено саопштава цена за динаре и за девизе, али тако што је цена истовремено 10 евра или 1.000 динара, 20 евра или 2.000, 30 евра или три хиљаде динара…
Предмет који је међу првим привукао моју пажњу и вратио ме преко 25 година уназад био је чувени пиштољ “плашљивац”. Званично, то је био стартни пиштољ на каписле, али је осамдесетих и почетком деведесетих представљао вероватно најпожељнију ствар за имати за сваког дечака од 10 до 15 година. Са оригинал кутијом у исправном стању, продавац је за њега тражио три хиљаде динара. Три црвене и ето клиначког светог грала. (Наравно клинаца који су данас негде у петој деценији…) Када се само сетим колико је храбрости, вештине, а и пара требало да се дође до “плашљивца” пре 25-30 година. Чини ми се да ови наши кланови данас лакше набаве тону кокаина него што се тад могло доћи до “плашљивца”.
Управо те деценије које су протекле су ми ипак три хиљаде динара задржале у џепу и на брзину прерачунах колико би рецимо за те паре могао да купим клиограма гранула за мачке и кучку и “плашљивац” више није имао никакве шансе…
Међутим у редакцији је пао договор да се не враћам “без плена” који ће проценити колега Дејан Урошевић, иначе озбиљан колекционар антиквитета и уметнина, чије текстове о историји уметности и дизајна можете редовно читати у недељном “Дневнику” и због тога кренух даље у потрагу.
Две огромне кошчурине које су стајале некако разбацане на једној тезги, биле су следећа мета. “Какве су ово кости?”, “врло проницљиво” упитах. “Ма ништа, то ми је нешто остало од доручка”, стиже одговор расположеног продавца. “Па таман онда да их понесем мојој Шурди да их глође” – снађох се солидно на брзину… Међутим, кости су биле дрвене, а цена – око осам кила гранула, мислим да би и Шурда одабрала грануле…
Мали скеч за тезгом се наставио разговором, а завршио чак и куповином. Вероватно као одраз стања организма због непроспаване prеthodnе ноћи, померих мало прво ону змију у џепу и потегох петсто динара за дело непознатог аутора “Мама и ћерка - сове на грани”, по свему судећи од чисте пластике. Како је продавац у међувремену обавештен да разговара и тргује са новинарем “Дневника”, уз сове је дошао и поклон – две хемијске оловке у пластичној кутији од којих једна чак и ради.
Задовољан куповином, још сам мало бацио поглед на опрему за трбушну плесачицу новије производње, неко нацистичко ордење које је продавац покушавао да повеже са Хитлером и фиксне телефоне који су и дефинитивно прешли у “олдтајмере”, а по повратку у “Дневник”, Дејан је већ са врата по кеси коју сам носио могао да оцени мој учинак.
Мораћу на поправни – а и то ме враћа 24 године уназад…
Текст и фото: Нико Перковић