Radarski centar Bajša RHMZ: Sprema se protivgradna artiljerija

Suša, povodanj ili ledena tuča očas posla uništi ono što je godinu dana brižljivo uzgajao, bdio nad biljkom, hranio je i čuvao ne bi li pod žarkim suncem ili s jesenjeg smiraja ubrao plod težačkog znoja i svojih žuljevitih ruku. Plaši se naš seljak i danas besa nebesa, ali mu, koliko je to moguće, strah smanjuje nauka i tehnika, pa tako na severu Vojvodine nema poljoprivrednika koji ne zna za Bajšu, selo onkraj Bačke Topole, ne zbog njihovih ništa manje vrednih seljaka, već zbog tamošnje radarske stanice Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije, stanice iz koje se rukovodi protivgradnom odbranom nad ovim komadom neba Srbije.

Kada sezona protivgradne odbrane „krene“, tamo negde od polovine aprila, pa sve do septembra i oktobra preko 130 dežurnih na lansirnim stanicama rasutim od granice sa Mađarskom na severu, do Dunava na zapadu, Vrbasa, Kule, Bačkog Gradišta na jugu a rumunske granice, Kikinde i Bečeja na istoku, čeka komandu iz bajšanskog radarskog centra na koju stranu i visinu da lansira protivgradne rakete, ne bi li makar smanjilo štetu od kumulonimbusa, oblaka u kojima se ledeni projektili i stvaraju. Kako se sezona približava, tako se i one opštine i gradovi koji su posvećeniji svom paorluku „isprse“ za dodatne rakete (pored onih koje kupuje država), pa je tako i ovu kasnu zimu bez snega, Sombor, ponovo kao prvi, iskoristio ne bi li iz kruševačkog „Trajala“ pazario i radarskom centru isporučio dodatnih 65 protivgradnih raketa.

Raketašima pomažu i opštine

Godinama unazad strelcima na lansirnim rampama ionako skromne nadoknade za 24 časovno dežurstvo tokom sezone odbrane od grada se nisu menjale, pa se sve češće dešava da ovi ljudi odustaju od rada za RHMZ. Zbog toga su se mnoge lokalne samouprave, a među njima prednjači upravo Sombor, odlučile da iz vlastitih budžeta dotiraju rad ovih ljudi, od čije brzine reakcije zavisi i protivgradna odbrana.

Dognalo to iz Kruševca, kraljevskog grada, skoro mesec dana pre početka sezone prvu tranšu raketa, u još uvek prazan magacin, trostepene projektile pod nazivom „Trajal D8“, koje sa lansirnih rampi nebu pod oblake, do osam kilometara visine lete, ne bi li tamo ispustile protivgradni reagens, tačnije oblak srebro jodida, hemikalije koja pre stvaranja ledene tuče svojim dejstvom prisili vodenu paru u oblaku da se kondenzuje i na tlo kao kiša, a ne grad, padne. Da se nekome ne bi slučajno ostvario najveći strah Asteriksa i Obeliksa, pada neba na glavu, kad obavi svoj posao u tim visinama, raketa, inače napravljena od stakloplastike, aktivira vlastiti sistem za samouništenje, pa nakon implodiranja na tlo padaju samo mali i lagani, bezopasni ostaci nebeske, protivgradne  artiljerije. Da bi strelci na terenu znali gde, na koju visinu, odnosno kojom raketom da dejstvuju, jer ima i onih „trajalki“ namenjenih za visine do tri kilometra, brinu se upravo meteorolozi i meteo-tehničari radarskog centra u Bajši koji svojim „okom“, odnosno radarom „Gematronik“ nadziru nebo u krugu prečnika od čak 250 kilometara.

Ovaj radar funkcioniše slično kao oni za kontrolu avio saobraćaja, pa u tri minuta obavi nekoliko rotacija pod različitim uglovima nagiba, kako bi na kompjuterskim ekranima radarskog centra kreirao potpunu sliku visine, veličine, gustine i pravca kretanja oblaka, što je dovoljno iskusnom oku meteorologa da proceni da li postoji opasnost od stvaranja grada koji je, kaže praksa, to veći i opasniji, što je topliji vazduh u atmosferi. Godine prakse obuče radariste RHMZ-a da, mada „Gematronik“ služi samo za meteorologiju, mogu da uoče i vazduhoplove, doduše ne tako precizno kao njihove ekstremno bolje plaćene kolege iz SMATS-a, srpske kontrole letenja. Kuriozitet vezan za ove poljoprivredne čuvare neba je da su, kao meteo-tehničari, do raspada one velike zajedničke države, Jugoslavije, bili školovani isključivo u svojoj stručnoj školi u Beogradu, u kojoj se danas mogu pronaći tek retki učenici i iz Republike Srpske i Crne Gore.  

Kao i u ostalih 12 radarskih centara srpskog RHMZ-a i u pitoresknoj Bajši ekipa meteorologa i tehničara dežura po 15 dana, 24 časa dnevno, odvojena od svojih porodica i kuća, tu okraj sela žive i rade ne bi li zaštitili paorski trud na severu Vojvodine. Nije lako takav život živeti, pa često po polasku na posao, na polumesečnu „šihtu“, mnogi od njih prethodno moraju da spakovane kofere i rance ostave u hodniku i onda pred vlastitom decom, uplakanom zbog straha od odvajanja od roditelja, glume da tata ili mama „ide samo u radnju po čokoladu“. Pri tome, danonoćno dežurajući pred plavičastim svetlima radarskih ekrana, retko imaju priliku da vide efekat svojih napora, pogotovo što je teško trudbeniku paoru da se pomiri sa činjenicom da bi bez ispaljenih raketa grad naneo daleko veću štetu, pa samo ponekad neko od njih svrati do bajšanskog radarskog centra da im i koju lepu reč uputi i tako zahvalnost izrazi. Jer niko prirodu ne može da kontroliše, pa ni protivgradna artiljerija.

Milić Miljenović