Радарски центар Бајша РХМЗ: Спрема се противградна артиљерија

Суша, поводањ или ледена туча очас посла уништи оно што је годину дана брижљиво узгајао, бдио над биљком, хранио је и чувао не би ли под жарким сунцем или с јесењег смираја убрао плод тежачког зноја и својих жуљевитих руку. Плаши се наш сељак и данас беса небеса, али му, колико је то могуће, страх смањује наука и техника, па тако на северу Војводине нема пољопривредника који не зна за Бајшу, село онкрај Бачке Тополе, не због њихових ништа мање вредних сељака, већ због тамошње радарске станице Републичког хидрометеоролошког завода Србије, станице из које се руководи противградном одбраном над овим комадом неба Србије.

Када сезона противградне одбране „крене“, тамо негде од половине априла, па све до септембра и октобра преко 130 дежурних на лансирним станицама расутим од границе са Мађарском на северу, до Дунава на западу, Врбаса, Куле, Бачког Градишта на југу а румунске границе, Кикинде и Бечеја на истоку, чека команду из бајшанског радарског центра на коју страну и висину да лансира противградне ракете, не би ли макар смањило штету од кумулонимбуса, облака у којима се ледени пројектили и стварају. Како се сезона приближава, тако се и оне општине и градови који су посвећенији свом паорлуку „испрсе“ за додатне ракете (поред оних које купује држава), па је тако и ову касну зиму без снега, Сомбор, поново као први, искористио не би ли из крушевачког „Трајала“ пазарио и радарском центру испоручио додатних 65 противградних ракета.

Ракеташима помажу и општине

Годинама уназад стрелцима на лансирним рампама ионако скромне надокнаде за 24 часовно дежурство током сезоне одбране од града се нису мењале, па се све чешће дешава да ови људи одустају од рада за РХМЗ. Због тога су се многе локалне самоуправе, а међу њима предњачи управо Сомбор, одлучиле да из властитих буџета дотирају рад ових људи, од чије брзине реакције зависи и противградна одбрана.

Догнало то из Крушевца, краљевског града, скоро месец дана пре почетка сезоне прву траншу ракета, у још увек празан магацин, тростепене пројектиле под називом „Трајал Д8“, које са лансирних рампи небу под облаке, до осам километара висине лете, не би ли тамо испустиле противградни реагенс, тачније облак сребро јодида, хемикалије која пре стварања ледене туче својим дејством присили водену пару у облаку да се кондензује и на тло као киша, а не град, падне. Да се некоме не би случајно остварио највећи страх Астерикса и Обеликса, пада неба на главу, кад обави свој посао у тим висинама, ракета, иначе направљена од стаклопластике, активира властити систем за самоуништење, па након имплодирања на тло падају само мали и лагани, безопасни остаци небеске, противградне  артиљерије. Да би стрелци на терену знали где, на коју висину, односно којом ракетом да дејствују, јер има и оних „трајалки“ намењених за висине до три километра, брину се управо метеоролози и метео-техничари радарског центра у Бајши који својим „оком“, односно радаром „Гематроник“ надзиру небо у кругу пречника од чак 250 километара.

Овај радар функционише слично као они за контролу авио саобраћаја, па у три минута обави неколико ротација под различитим угловима нагиба, како би на компјутерским екранима радарског центра креирао потпуну слику висине, величине, густине и правца кретања облака, што је довољно искусном оку метеоролога да процени да ли постоји опасност од стварања града који је, каже пракса, то већи и опаснији, што је топлији ваздух у атмосфери. Године праксе обуче радаристе РХМЗ-а да, мада „Гематроник“ служи само за метеорологију, могу да уоче и ваздухоплове, додуше не тако прецизно као њихове екстремно боље плаћене колеге из СМАТС-а, српске контроле летења. Куриозитет везан за ове пољопривредне чуваре неба је да су, као метео-техничари, до распада оне велике заједничке државе, Југославије, били школовани искључиво у својој стручној школи у Београду, у којој се данас могу пронаћи тек ретки ученици и из Републике Српске и Црне Горе.  

Као и у осталих 12 радарских центара српског РХМЗ-а и у питорескној Бајши екипа метеоролога и техничара дежура по 15 дана, 24 часа дневно, одвојена од својих породица и кућа, ту окрај села живе и раде не би ли заштитили паорски труд на северу Војводине. Није лако такав живот живети, па често по поласку на посао, на полумесечну „шихту“, многи од њих prеthodno морају да спаковане кофере и ранце оставе у ходнику и онда пред властитом децом, уплаканом због страха од одвајања од родитеља, глуме да тата или мама „иде само у радњу по чоколаду“. При томе, даноноћно дежурајући пред плавичастим светлима радарских екрана, ретко имају прилику да виде ефекат својих напора, поготово што је тешко трудбенику паору да се помири са чињеницом да би без испаљених ракета град нанео далеко већу штету, па само понекад неко од њих сврати до бајшанског радарског центра да им и коју лепу реч упути и тако захвалност изрази. Јер нико природу не може да контролише, па ни противградна артиљерија.

Милић Миљеновић