Profesor vršnjacima strogo zabranio dosadu

Rodio se 1948, završio osmoljetku i Gimnaziju „Sava Šumanović”, pod uticajem svog profesora zavoleo jugoslovensku književnost pa ju je u Novom Sadu na fakultetu diplomirao. Prvi posao dobio je u OŠ „Milorad Lučić” bosanskom gradiću Vlasenici, da ne bi u zavičajnom Šidu čamio na Birou rada. Vratio se nakon godinu i zaposlio u srednjoj stručnoj školi. Ubrzo odatle odlazi u JNA i Školu rezervnih oficira u Bileći, koju je i priželjkivao.

– Danas sam rezervni potpukovnik i ponosan što sam služio svojoj domovini – priča Lukić. – Nakon vojske, položio sam stručni ispit za profesora i postao direktor OŠ „Sremski front” s 1.200 učenika i 150 zaposlenih.

Nedugo zatim, preuzeo ga je opštinski partijski komitet i tri godine tu provedene bile su prvi i poslednji angažman u politici. Prijalo mu je devet godina provedenih u gradskoj Teritorijalnoj odbrani Šida, ali ipak mu je nedostajala profesura i izabran je za čelnika Gimnazije koju je pohađao.

– Nakon prvog mandata, radio sam u nastavi, ali su me kolege ponovo  izabrale za rukovodioca. Opet sam se vratio đacima, pa direktorisao. I tako tri puta po četiri godine. Iz učionice sam otišao u penziju – kaže Lukić.

Ni njegova supruga Vojka, s kojom je već 44 godine u braku, inače  profesor istorije, takođe, nije mogla bez katedre. Dve ćerke su im udate i prosvetari-veterani jedva čekaju unuke, da im se porodica zaokruži. A Dušan već ima onu „proširenu”, svoje učenike.

– Uvek me je interesovalo šta su postigli u životu. Radovali smo se kad dobro guraju na studijama i vrlo često su nam dolazi da ih posavetujemo i pozajmimo knjige potrebne za neke ispite. Postali smo prijatelji, pa i mlade kolege savetovali da ne drže strogo akademsku distancu prema svojim đacima. Ako pitaju nešto što profesor ne zna, moraju im sutra dati odgovor. To im diže autoritet, a đacima znanje – savetovali su Lukići.

Ni u penziji popularni profa nije zaludan.

– Najviše čitam klasike, Andrića, Njegoša, Tolstoja, Dostojevskog jer od njih se može naučiti, bez obzira na to u kojoj ste dobi, pišem recenzije i lektorišem, a moja tri eseja ostavljam deci da štampaju kasnije. Često me pozivaju da nastupam na promocijama knjiga u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Bijeljini i drugim gradovima. Pre šest godina pokrenuo sam inicijativu za formiranje Društva srpsko-ruskog prijateljstva. Savez boraca svake godine za decu raspisuje konkurs na razne teme, a ja i nekolicina kolega radove procenjujemo i najbolje nagrađujemo. Imamo i „Višnjićeve dane” i nagrade. Mlade smo učili da pišu i preko Radio Šida, koji je ranijih godina imao emisiju „Negujmo lepu reč”. Bila je veoma popularna jer su je uređivali sami učenici – veli naš sagovornik. – Inače, napisao sam monografiju Potpune šidske gimnazije, povodom 50 godina postojanja, a bio koautor knjige o Cvetanki Tubić s mr Radovanom Đurčićem

i „Spomen-obeležje Sremski front” s dr Željkom Fajfrićem. U pripremi je publikacija o pet godina srpsko-ruskog udruženja, a recezenzirao sam više od 30 naslova. Mada nisam zbog toga radio, ni priznanja me nisu zaobilazila pa sam u prosveti dobio Svetosavsku nagradu, a za društveno-politički rad Decembarsku nagradu Šida.

Ne voli Lukić kad mu se ispisnici zaparlože.

– Čovek mora biti sam kreator svog života i sebi pisati plan rada za svaki dan. Ja sam spremno dočekao penziju jer je došlo vreme da se povučem i iz sve snage uživam u lepotama naših godina. Sa suprugom idem na pecanje, odavno sam član Udruženja „Bosut” i ne znam šta je dosada.

D. Savičin

(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Opštine Šid. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Opštine.)