Професор вршњацима строго забранио досаду

Родио се 1948, завршио осмољетку и Гимназију „Сава Шумановић”, под утицајем свог професора заволео југословенску књижевност па ју је у Новом Саду на факултету дипломирао. Први посао добио је у ОШ „Милорад Лучић” босанском градићу Власеници, да не би у завичајном Шиду чамио на Бироу рада. Вратио се након годину и запослио у средњој стручној школи. Убрзо одатле одлази у ЈНА и Школу резервних официра у Билећи, коју је и прижељкивао.

– Данас сам резервни потпуковник и поносан што сам служио својој домовини – прича Лукић. – Након војске, положио сам стручни испит за професора и постао директор ОШ „Сремски фронт” с 1.200 ученика и 150 запослених.

Недуго затим, преузео га је општински партијски комитет и три године ту проведене биле су први и последњи ангажман у политици. Пријало му је девет година проведених у градској Територијалној одбрани Шида, али ипак му је недостајала професура и изабран је за челника Гимназије коју је похађао.

– Након првог мандата, радио сам у настави, али су ме колеге поново  изабрале за руководиоца. Опет сам се вратио ђацима, па директорисао. И тако три пута по четири године. Из учионице сам отишао у пензију – каже Лукић.

Ни његова супруга Војка, с којом је већ 44 године у браку, иначе  професор историје, такође, није могла без катедре. Две ћерке су им удате и просветари-ветерани једва чекају унуке, да им се породица заокружи. А Душан већ има ону „проширену”, своје ученике.

– Увек ме је интересовало шта су постигли у животу. Радовали смо се кад добро гурају на студијама и врло често су нам долази да их посаветујемо и позајмимо књиге потребне за неке испите. Постали смо пријатељи, па и младе колеге саветовали да не држе строго академску дистанцу према својим ђацима. Ако питају нешто што професор не зна, морају им сутра дати одговор. То им диже ауторитет, а ђацима знање – саветовали су Лукићи.

Ни у пензији популарни профа није залудан.

– Највише читам класике, Андрића, Његоша, Толстоја, Достојевског јер од њих се може научити, без обзира на то у којој сте доби, пишем рецензије и лекторишем, а моја три есеја остављам деци да штампају касније. Често ме позивају да наступам на промоцијама књига у Новом Саду, Сремској Митровици, Бијељини и другим градовима. Пре шест година покренуо сам иницијативу за формирање Друштва српско-руског пријатељства. Савез бораца сваке године за децу расписује конкурс на разне теме, а ја и неколицина колега радове процењујемо и најбоље награђујемо. Имамо и „Вишњићеве дане” и награде. Младе смо учили да пишу и преко Радио Шида, који је ранијих година имао емисију „Негујмо лепу реч”. Била је веома популарна јер су је уређивали сами ученици – вели наш саговорник. – Иначе, написао сам монографију Потпуне шидске гимназије, поводом 50 година постојања, а био коаутор књиге о Цветанки Тубић с мр Радованом Ђурчићем

и „Спомен-обележје Сремски фронт” с др Жељком Фајфрићем. У припреми је публикација о пет година српско-руског удружења, а рецезензирао сам више од 30 наслова. Мада нисам због тога радио, ни признања ме нису заобилазила па сам у просвети добио Светосавску награду, а за друштвено-политички рад Децембарску награду Шида.

Не воли Лукић кад му се исписници запарложе.

– Човек мора бити сам креатор свог живота и себи писати план рада за сваки дан. Ја сам спремно дочекао пензију јер је дошло време да се повучем и из све снаге уживам у лепотама наших година. Са супругом идем на пецање, одавно сам члан Удружења „Босут” и не знам шта је досада.

Д. Савичин

(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Општине Шид. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Општине.)