PREČANSKA LEKSIKA Tekunice
Već sam čvrsto rešio da više ne plaćam kabel-televiziju, kad su me s takozvanog malog ekrana (sad baš širokog) prekorno pogledale i od zle namere odvratile - tekunice. Gledale su tenis, njih tri, okretale glavu po komandi leta lopte i nešto reklamirale.
Nisam ni pogledao šta ili koga jer sam tog trena, prebačen pola veka unazad, bio u prašini (bos) bačkog letnjeg puta, žurio sa salaša u školu, a iste takve tekunice, samo više njih, uspravne kao sveće, gledale me s brega na jamuračama, isto toliko kratko, samo s dva-tri okreta glave, i to nesinhronizovano. Onda jedna zviznu i sve - nestanu. Kako tad, tako i sad.
Naime, knjige kažu da su ti sitni glodari, žitelji stepa srednje i istočne Evropi, pred iščeznućem. Navodno je u Bačkoj, kod Subotice, viđena i snimljena poslednja tačno 2010. a možda ih još ima u Sremu oko Jaska i Grgetega, te u Bačkoj, kod Loka. Tamo gde još ima pašnjaka, malo većih parčića stepe koji se još ne oru, nisu privedeni „kulturi”.
Tekunice se zovu i trkunice, latinski citelus, rumunski glosasuslik, mađarski parlog urge, prevode se kao stepske veverice (najbliži su rod), glodari su, jedu travu, semenje i korenje, ali i gusenice i skakavce, žive u kolonijama, prave sebi odaje i kanale u žutoj zemlji lesa, narastu 20 do 40 centimetara, imaju dugo telo, kratak rep, velike oči na maloj glavi, vesele su kad je dan topao, znaju da se igraju, ali kad ih neko vidi, ili vide da ih neko gleda, nestanu za tren.
Mrzim televiziju kao i svako drugo nužno zlo, ali joj uvek priznajem vrhovnu moć, pa se nadam da ću tekunice posle te reklame videti bar još jedared u nekom starom vesternu, jer je i u Americi bilo tih fotogeničnih prerijskih veverica gde su „glumile” gledaoce neke potere baš kao i balangovi (lopte od korova), što dočaravaju samoću kauboja. Ne nadam se da će bilo koja naša televizija pokušati da snima naše vojvođanske tekunice i balangove. Imaju druge prioritete. Tekunica za nas više nema. Niti doktora Veselina Lazića, legende Pčese, koga bi možda privukla šetnja kroz Vojvodinu sa samo tri cilja: da se vide tekunice, da se šetači navedu na to da im ispod nogu pr’ne prepelica i osmotri koba, koja to sve odozgo nadgleda i vreba. Onda jedan pogled unapred: kako baba tera jariće. Šlag na šetačku tortu: vi’or, minijaturni tvister što diže slamu i ljuštike, kao da smo, nedajbože, u Teksasu.
Ne mogu (između mnogo toga drugog) da razumem zašto su nestale tekunice. Male, sitne živuljke, ne jedu se, ne deru zbog krzna, nikom na smetnji, korisne čoveku jer ne daju insektima da unište travu, korisne grabljivicama jer se njima hrane kobe i lisice. Najkraće, važan lanac u ishrani stepske faune. Plus, još i lepe, elegantne, vesele i ljupke. Možda jer - zvižde!?
Pavle Malešev
