PREČANSKA LEKSIKA Dobošar

Od današnjih zanimanja dobošaru je najbliži onaj čuveni pi-ar (PR), samo što za dobošare nisu tražili našminkane i dekoltovane plavuše, već pouzdane podanike opštinske, često skromnog stasa, ali - jakog glasa. „Kunem se da ću govoriti istinu čak i kada lažem. Dobošar ne sme huliti na bogove i svece, može pišati uz vetar na sopstveni rizik. Te: Između neba i zemlje je doboš, a sve ostalo je vaše uvo. Kada vam tutnem, da čujete“, govorio je, između ostalog, Leksa Tutul. Izmišljeni (ali k‘o da je živ) junak knjige „Dobošarije“ Milutina Ž. Pavlova.

Leksa je još znao i strogo da opomene: „Ko nije un‘o konja u taksativni registar i nema stočni pasoš na konjsko ime - konj će mu biti ispregnut iz kola ili fijakera na licu mesta i biće strogo kažnjen“. Ova poruka je namerno izabrana jer su dobošari bili veoma važni za kontakt vlasti i žitelja, pre svega na selu. Plakate, proglasi i ostale naredbe su takođe „radile“, ali se računalo da seljani bolje čuju nego što čitaju. Najčešće su prenošene važne poruke i naredbe: kada i gde će se vršiti pelcovanje vaški protiv besnila, cepljenje kokošaka radi sprečavanja epidemije živinske kuge, isto tako i svinjske, pa zabrana izvođenja stoke krupnog papka zbog šapa i slinavke, zatim najoštrija pretnja kaznom onima koji ne dovedu decu na be-se-že vakcinu, te mnoštvo sličnih uputstava važnih za zdrav i pravilan život sela.

Negde i nekada su bile dozvoljene i lične poruke, tipa “Odričem se svoje žene Julijane K. rođene M. koja me je ostavila i pobegla s primašom orkestra ’Friš čardaš’, a njene dugove ne priznajem”. Bilo je i e-pe-pea jer nijedna opština nije bila gadljiva na novce. Još se koristi figura “otišla im firma na doboš”, s obzirom da su dobošem pozivani kupci fendovane pokretne i nepokretne imovine nesolventnih privrednika.  

Sve negde do sedamdesetih godina prošlog veka moglo se na raskršćima vojvođanskih sela čuti ono čuveno: “Čujte i počujte! Daje se na znanje!” Tada su doboši zamenjeni razglasnim stanicama, kreštavim i preglasnim zvučnicima, s kojih se vrlo brzo nije slušala samo važna vest već i muzičke čestitke i želje, čitav program lokalnih radio stanica. Međutim, nikada nova tehnika nije dostigla šarm dobošara, čak je počela da vređa uši, ukuse, a veoma često, i dobre seoske običaje. Tako se tišina vratila u šorove pa je onaj ko mora da tuguje mogao na miru da plače, a kome je bilo do veselja, išao je u kafanu. Rečnik i figure dobošarske su prešle u (retke) humorističke skečeve, dok su preostali ispravni doboši avanzovali u nosioce ritam-sekcija ranih omladinskih yez sastava.

Javljali su dobošari i loše, strašne vesti o ratovima i stradanju, ali su, srećom, zapamćeni pre svega po veselim lapsusima i komičnim dogodovštinama. Što reče Leksa: „Teško dobošu koji se ne čuje, a vidi se“.

Pavle Malešev