ПРЕЧАНСКА ЛЕКСИКА Коњ гидран мора бити риђан

Обично је путаст некад и у све четири ноге, балансираног али помало нервозног карактера, брз, издржљив, одличан скакач и галопер, елегантан у запрези, храбар, понос сваке штале. То није опис имагинарног Гидрана који у емисији Радио Новог Сада сваког петка води слушаоце од салаша до салаша, већ најкраћа лична карта целе расе, зване „гидран”. Ова цењена пасмина настала је у мађарској ергели Мезехеђеш кад је из Египта 1816. увезен пастув Гидран, кажу старе књиге, ситан, али складан и леп риђан, готово црвен, чист арапски пастув. Опасивао је биране кобиле домаће и иностране крви, а његов син Гидран II с кобилом шпанско-наполитанске расе Ароганте засновао бројно и цењено потомство. Енциклопедија бележи да је средином 19. века раса гидран имала 33 одсто арапске крви, 22 трансилванске, те по 16 шпанског и наслеђа нонијуса. Нове, друге расе настале у истој ергели чији је родоначелник пастув Нонијус Сениор, добијен као ратни плен после пораза Наполеона 1813. код Лајпцига. Био је дорат и убрзо засенио гидрана као јахаћи коњ, а нарочито радни, баш измишљен за каруце, запрежна кола па и плуг.

Раса звана по Гидрану била је популарна у средњој Европи скоро сто година. Но, основно крдо кобила које су чувале гене оригиналних гидрана и држане строго изоловано да преносе, пре свега, боју грла, малтене је нестало током и после Великог рата. Наводно је 90 кобила завршило у Румунији као ратни плен 1920. Покушаји мађарских одгајивача у више ергела да се раса обнови између два рата су делимично успели, али наредне деценије нису биле наклоњене лепотанима ниједне пасмине. Раса гидран је готово нестала и рачуна се да сад на свету галопира или каса само око 200 примерака ових риђана које на енглеском зову чеснат, по боји кестена. Највише их је, наравно, у Мађарској, али се још држе у Румунији, Хрватској, можда има који у Украјини, где су исто били популарни.

На наочиту расу гидран подсећа и само име пасмине, јер се тако звао малтене сваки риђан у Војводини. Из мађарског језика позајмљено је и име батор, обично за нониуса и дората, што значи храбар, док су се белци, чилаши некако природно звали чинош, на мађарском гиздав, поносан, леп, елегантан. Но, сви коњи су лепи и елегантни кад се лепо негују и вежбају. И имена су им лепа, нарочито ако су педигрирани, па кад им се чак и бирају кумови, угледници, који се онда труде да будући ждрепци и омице добију звучне називе. Обични, пак, коњи крштени су и по својм карактеристикама, ако их је природа начинила другачијим од осталих, па смо имали путаље, мркове, звездане, лисе и, наравно, шарце. Ретке су расе као гидранска да су сви баш исте боје. По томе је гидранима слична само пасмина апалуса. То су шарени коњи, али са обиљем различитих пега и флека које су селекционисали Индијанци из племена Нез Пец у долини реке Палусе, близу Колорада. И апалуса је једно време била пред нестанком, јер је војска САД побила малтене све коње и њихове власнике гушећи једну побуну крајем 19. века!

Код нас се, нажалост, све ређе чује „ђи, Гидран”, а и коњи се све више „униформишу”. Не гаје се више радни већ парадни коњи, углавном липицанери, због лепог изгледа, добре нарави, лаке дресуре. Ускоро неће бити других боја, риђана, вранаца (мада су сви липицанери вранци као ждребад), дората и иних мурана и кулаша.

Павле Малешев