Potraga po Mokrinu pred Svetsko prvenstvo u tucanju uskršnjim jajima

Titulu brani Sava Terzić, koji se takmiči od kad je nadmetanje zvanično svetsko, no pamti da se u Mokrinu s vršnjacima takmičio od detinjstva. Do sad je tri puta pobeđivao, 1997, 1998. i lane.

– Konkurencija velika i svi tražimo prava jaja maltene cele godine, a naročito od januara – otkriva šampion poznat po nadimku Košničar. – U našoj kući se testira svako, a idemo po selu i okolini. Tokom sezone prođe nam kroz ruke 20.000 do 30.000 jaja.

Dodaje da se čvrstina ljuske ne može ustanoviti drugačije nego kuckanjem o zube.

– Što je zvuk oštriji, jaje je bolje – zna znanje Košničar. – Ono za prvenstvo mora biti isključivo kokošije, što verifikuje tročlana komisija, a i mi takmičari u završnici i jaja su na stolu, uočimo sumnjivo, pa do sad podvale u Mokrinu nisu prolazile. Dolazili su i profesori s fakulteta i merili svojim spravama jačinu jaja, ali im jedan iskusni takmičar reče da ne znaju „šta je konj, a šta magarac“, iako ti stručnjaci predaju o ljusci jajeta. Mašina lupa jaje u jednoj tački, a nama je najvažniji najtvrđi vrh.

U odabiru Košničar i njegova tim obeležavaju prstenom jaja kokošaka koje su se izlegle iz „jakog jajeta“. Iskustvo potvrđuje da one isto nose tvrda jaja, a da li je vrhunsko, naknadno se proverava, slovo „M“ dobijaju ona od njihove mame, a ima i drugih oznaka tokom selekcije.

– Pratimo sva tvrda jaja, nasađujemo pod kvočke pa očekujemo da i potomstvo nosi takva jaja – objašnjava domaćin.

Ipak, lanjsko pobedničko jaje bilo je iz Kikinde i inkubatorske stanice Verice i Tome Ivančevića, koji kupuju jaja iz okolnih sela. Dva meseca su svakog petka s dvojicom sinova pregledali oko 2.000 jaja i trud se isplatio. Savin sin Živica je već dugo čelnik Takmičarske komisije šampionata, a pomoćnici su prvaci koji se više ne takmiče.

– Vodimo računa o tome da su sva jaja farbana i dovoljno skuvana. Ima uvek pokušaja podmetanja, donose se morčija, ekstremno jaka, a od patke jedno u milion, manje guščije ili od neke druge ptice, a koje podseća na kokošije. Mi tvrdimo da sve to prepoznamo i takmičari nam veruju. Postoje i veštačka jaja, odnosno prirodna, ojačana nekom tehnologijom, pa autogit, lak ili neki tečni metal ojačavaju jaje. Ili se ispod ljuske izvadi deo, a može i sav sadržaj, pa upumpa pečatni vosak, gips i slično. To sve nije dozvoljeno pa se zato na kraju pobedničko jaje preseče. Jednu polovinu pojede šampion, a drugu glavni sudija pa kad ostanu živi, proglasi se prvak – dobro je verziran Živica.

Tvrda jaja se, veli on, najčešće nalaze u sopstvenom dvorištu. Ranije su zbog njih obilazili gotovo celu Vojvodinu, ali kad su sabrana iskustva, sve se svelo na Mokrin i okolinu. Intenzivna potraga nastaje posle Božića jer jaja su najbolja. čim kokoške pronesu.

– Treba ih odabrati, dobro skladištiti i čuvati jer kasnije, što kokoške duže nose jaja, su sve slabija – kaže Živica Blažić, prvi put šampion 1999. a posle još tri puta. – I ja sam nekad tvrda jaja tražio svuda, ali sve se na kraju svelo na naš atar jer smo zapatili dobre kokoške. Istina, poreklo im je iz inostranstva, ali važno je da smo tvrdim jajima dobro opskrbljeni. Sad imamo jaču konkurenciju jer nije samo iz Mokrina. Dolaze na tucanje i ljudi iz Bosne i Hercegovine pošto njihovo takmičenje nije toliko masovno kao naš mondijal pa im je izazov da se bore za svetski prestiž. Čak su jedne godine i pobedili pa dolaze sve više, ali su titulu osvojenu 2015. već naredne godine izgubili. Jeste da dugo biramo jaja, ona ipak moraju da su sveža jer pobedničko valja i pojesti.      

Blažić dodaje da je za njihovu tvrdoću važna i ishrana kokošaka.

– One dobijaju dodatnu porciju, čega – ne možemo otkriti, ali ništa naročito – konspirativno će Blažić.

Milorad Mitrović