Потрага по Мокрину пред Светско првенство у туцању ускршњим јајима
Претенденти на титулу традиционалног Светског првенства у туцању ускршњим фарбаним кокошијим јајима по Мокрину увелико траже најбоље јаје. Јер, планетарну славу носи победник! Најтврђе, највеће и најдуговечније јаја је ипак оно на споменику на улазу у село.
Титулу брани Сава Терзић, који се такмичи од кад је надметање званично светско, но памти да се у Мокрину с вршњацима такмичио од детињства. До сад је три пута побеђивао, 1997, 1998. и лане.
– Конкуренција велика и сви тражимо права јаја малтене целе године, а нарочито од јануара – открива шампион познат по надимку Кошничар. – У нашој кући се тестира свако, а идемо по селу и околини. Током сезоне прође нам кроз руке 20.000 до 30.000 јаја.
Додаје да се чврстина љуске не може установити другачије него куцкањем о зубе.
– Што је звук оштрији, јаје је боље – зна знање Кошничар. – Оно за првенство мора бити искључиво кокошије, што верификује трочлана комисија, а и ми такмичари у завршници и јаја су на столу, уочимо сумњиво, па до сад подвале у Мокрину нису пролазиле. Долазили су и професори с факултета и мерили својим справама јачину јаја, али им један искусни такмичар рече да не знају „шта је коњ, а шта магарац“, иако ти стручњаци предају о љусци јајета. Машина лупа јаје у једној тачки, а нама је најважнији најтврђи врх.
У одабиру Кошничар и његова тим обележавају прстеном јаја кокошака које су се излегле из „јаког јајета“. Искуство потврђује да оне исто носе тврда јаја, а да ли је врхунско, накнадно се проверава, слово „М“ добијају она од њихове маме, а има и других ознака током селекције.
– Пратимо сва тврда јаја, насађујемо под квочке па очекујемо да и потомство носи таква јаја – објашњава домаћин.
Ипак, лањско победничко јаје било је из Кикинде и инкубаторске станице Верице и Томе Иванчевића, који купују јаја из околних села. Два месеца су сваког петка с двојицом синова прегледали око 2.000 јаја и труд се исплатио. Савин син Живица је већ дуго челник Такмичарске комисије шампионата, а помоћници су прваци који се више не такмиче.
– Водимо рачуна о томе да су сва јаја фарбана и довољно скувана. Има увек покушаја подметања, доносе се морчија, екстремно јака, а од патке једно у милион, мање гушчије или од неке друге птице, а које подсећа на кокошије. Ми тврдимо да све то препознамо и такмичари нам верују. Постоје и вештачка јаја, односно природна, ојачана неком технологијом, па аутогит, лак или неки течни метал ојачавају јаје. Или се испод љуске извади део, а може и сав садржај, па упумпа печатни восак, гипс и слично. То све није дозвољено па се зато на крају победничко јаје пресече. Једну половину поједе шампион, а другу главни судија па кад остану живи, прогласи се првак – добро је верзиран Живица.
Тврда јаја се, вели он, најчешће налазе у сопственом дворишту. Раније су због њих обилазили готово целу Војводину, али кад су сабрана искуства, све се свело на Мокрин и околину. Интензивна потрага настаје после Божића јер јаја су најбоља. чим кокошке пронесу.
– Треба их одабрати, добро складиштити и чувати јер касније, што кокошке дуже носе јаја, су све слабија – каже Живица Блажић, први пут шампион 1999. а после још три пута. – И ја сам некад тврда јаја тражио свуда, али све се на крају свело на наш атар јер смо запатили добре кокошке. Истина, порекло им је из иностранства, али важно је да смо тврдим јајима добро опскрбљени. Сад имамо јачу конкуренцију јер није само из Мокрина. Долазе на туцање и људи из Босне и Херцеговине пошто њихово такмичење није толико масовно као наш мондијал па им је изазов да се боре за светски престиж. Чак су једне године и победили па долазе све више, али су титулу освојену 2015. већ наредне године изгубили. Јесте да дуго бирамо јаја, она ипак морају да су свежа јер победничко ваља и појести.
Блажић додаје да је за њихову тврдоћу важна и исхрана кокошака.
– Оне добијају додатну порцију, чега – не можемо открити, али ништа нарочито – конспиративно ће Блажић.
Милорад Митровић
