Potomci srpskih dobrovoljaca i kolonista proslavili vek postojanja sela Podlokanj

Za proslavu jubileja, na zgradi bivše škole otkrivena je spomen-ploča sa imenima 132 osnivača sela, a na kući Pilipovića i bareljef lika dekana i profesora FPN u Beogradu dr Jovana Marjanovića (1933-2006), najistaknutijeg izdanka ovdašnjih žitelja. Selo je dizano na rudini Podlokanj ili Podlokanica, po čemu je dobilo ime, mada su u opticaju bili Šećerovo i Principovo.

Solunci, mahom iz Bosanske krajine, od Drvara, Bosanskog Petrovca i Grahova, sa porodicama su najpre naseljavani na obližnje majure, gde su uslovi za život bili loši jer je više porodica smeštano u jednu zgradu, čak i prostoriju. Potomak dobrovoljaca Mile Klepić priča da su se služili jednim šporetom, koristili istu peć za hleb, pa i muzli istu kravu.

- Onima sa majura Podlokanj, Imra i Paloš, određeno je da se nasele u Podlokanju i radujem se što smo odali počast našim dedovima, godinama nepravedno skrajnutim - kaže Klepić, koji je sudbine pojedinih porodica zapisao u knjizi “Podlokanjske i druge senke”.

Prvu kuću je sazidao Damjan Bjelogrlić, naselje je ubrzano raslo, pa je 1932. podignuta škola i postavljen zvonik za crkvu, koja nikad nije sagrađena. Iste godine je osnovan FK “Hajduk”, Nikola Batinica Čiča otvorio je kafanu sa salom za igranke i priredbe, a posle je pokrenuto Kulturno društvo “Petar Kočić”. Nakon Drugog svetskog rata naselje je imalo Seljačku radnu zadrugu, pa Ž “Radivoj Rokvić”, koja se utopila u zadrugu iz Banatskog Aranđelova, što je pogubno uticalo na ekonomsko slabljenje i raseljavanje, pa je selo od nekad preko 500 spalo na manje od sto žitelja.

- Dobrovoljci su negovali običaje kraja odakle su došli, krasili su ih vedrina duha, gostroprimstvo i uzajamno pomaganje, no, sporo su prihvatali način života i obrade zemlje u ravnici, te puteve rešavanja sporova, dok su se starosedeoci prema doseljenicima odnosili nepoverljivo, podrugljivo i tvrdo - ističe Klepić.

Gradonačelnica Novog Kneževca Irena Slavković ukazuje da je Podlokanj redak i impozantan primer kako jedna mala zajednica u istoj formi tvrdoglavo opstaje.

- Jedan vek sela za istoriju nije puno, ali zaista jeste za ono što su dobrovoljci i njihovi potomci prošli kroz život. Pregrmeli su oba svetska rata, neki od njih seobe i život u Americi, zarobljeništvo, borbe na Solunskom frontu... Teško su se prilagođavali Vojvodini, zbog izuzetno teških i nehumanih uslova kolonizacije, ali, okupljeni u zajednici na novom tlu, traju - kaže Slavković.

Rodom iz Podlokanja, sada Kikinđanka, pokrajinska poslanica Stanislava Hrnjak veli da ko u ovom selu nije pevao i plakao, nije prvi put na uranak išao ili naučio da zaradi čokoladu ili sladoled nizanjem duvana ili radeći na njivi arpadžik, ko ovdašnje momke nije ispraćao u vojsku, pod šatorom se napio i zabavljao, ko u mnogočlanim porodicama nije odrastao… ostao je uskraćen za ogromnu dušu kolonista.

- Podlokanj je uvek znao da okupi one koji su odavde otišli. Vremenom selo menja izgled, ali duša ljudi koji ovde žive ostaje ista, široka i topla. Ko god svrati, na koja god vrata zakuca, bilo da zna ili ne poznaje domaćine, neće bez kafe i rakije ostati - kaže Hrnjak.

Velika je zasluga što je dostojno obeležen vek Podlokanja sekretara Matice srpske dr Milana Micića, koji se već tri decenije bavi istorijom dobrovoljačkog pokreta u Velikom ratu i kolonizaciji Vojvodine u 20.veku, a našla se u većini od njegovih 47 knjiga. 

- Srpski dobrovoljci Velikog rata su bili Habzburški državljani, a borili se za Srbiju, otadžbinu koju pre toga nikad nisu videli. Austrougarska ih je smatrala veleizdajnicima, zarobljene je čekala smrt, konfiskacija imovine i internacija njihovih porodica u logare. Ti borci se nikad živi nisu predavali neprijatelju i unapred bili osuđeni da umru boreći se za ujedinjenje svih srpskih krajeva. Borili su se za srpsku nacionalnu ideju, a stvorili Kraljevinu Jugoslaviju, čuvali su je, bili njeni simboli i često dugo plaćali ceh i nosili taj teret. Oni su poslednji branioci Beograda, u odredu vojvode Vuka oslobodioci Kajmakčalana, a i svaki četvrti ili peti vojnik koji je probio Solunski front. Kad su se vratili kući u svoje krajeve, zatekli su siromaštvo i potrebu nove države da ih naseli u nove krajeve gde su došli iz Bosanske krajine, Like, Hercegovine i Crne Gore. Život prvo na majurima u teškim i nehigijenskim uslovima razlog je masovnog umiranja dece - ukazuje dr Micić.

Spomen-ploču Jovanu Marjanoviću su otkrili njegova supruga Bojana, deca i unuci, uz podsećanje Klepića i profesora u penziji dr Jovice Trkulje.

Da su kalvariju dobrovoljci prolazili za vreme kralja, a naročito posle 1945, ukazao je Klepić. Kad je Marjanović 1961. predložio Komitetu CK Kikinde, gde je tad radio, da se adaptira rodna kuća Đure Jakšića u Srpskoj Crnji, lokalni moćnici su ga izopštili jer hoće da “spiska narodnu imovinu na srpsku pijanduru”, ali se on posle uspešno bavio naukom.

- Presudnu ulogu u njegovog vaspitavanju je imao deda Nikola Pilipović, koji je rano uočio unukovu bistrinu, pa sve učinio da on postane dobar đak i učen čovek. Marjanović će ostati upamćen kao čovek retkih kvaliteta, skroman, čestit, rodoljubiv i dosledan, ukorenjen u baštini svog naroda, zadojen patrijarhalnim vrednostima i etosom srpskih dobrovoljaca, pa je jedna od retkih ličnosti koja i budućim generacijama može biti pouzdan putokaz - ističe Trkulja.

Vladimir Marjanović naglašava da je njegov otac uvek isticao odakle je.

- Mnogi od nas žive širom sveta, ali je važno da se svi sećamo Podlokanja - veli Marjanović.

Milorad Mitrović