Потомци српских добровољаца и колониста прославили век постојања села Подлокањ

За прославу јубилеја, на згради бивше школе откривена је спомен-плоча са именима 132 оснивача села, а на кући Пилиповића и барељеф лика декана и професора ФПН у Београду др Јована Марјановића (1933-2006), најистакнутијег изданка овдашњих житеља. Село је дизано на рудини Подлокањ или Подлоканица, по чему је добило име, мада су у оптицају били Шећерово и Принципово.

Солунци, махом из Босанске крајине, од Дрвара, Босанског Петровца и Грахова, са породицама су најпре насељавани на оближње мајуре, где су услови за живот били лоши јер је више породица смештано у једну зграду, чак и просторију. Потомак добровољаца Миле Клепић прича да су се служили једним шпоретом, користили исту пећ за хлеб, па и музли исту краву.

- Онима са мајура Подлокањ, Имра и Палош, одређено је да се населе у Подлокању и радујем се што смо одали почаст нашим дедовима, годинама неправедно скрајнутим - каже Клепић, који је судбине појединих породица записао у књизи “Подлокањске и друге сенке”.

Прву кућу је сазидао Дамјан Бјелогрлић, насеље је убрзано расло, па је 1932. подигнута школа и постављен звоник за цркву, која никад није саграђена. Исте године је основан ФК “Хајдук”, Никола Батиница Чича отворио је кафану са салом за игранке и приредбе, а после је покренуто Културно друштво “Петар Кочић”. Након Другог светског рата насеље је имало Сељачку радну задругу, па Ж “Радивој Роквић”, која се утопила у задругу из Банатског Аранђелова, што је погубно утицало на економско слабљење и расељавање, па је село од некад преко 500 спало на мање од сто житеља.

- Добровољци су неговали обичаје краја одакле су дошли, красили су их ведрина духа, гостропримство и узајамно помагање, но, споро су прихватали начин живота и обраде земље у равници, те путеве решавања спорова, док су се староседеоци према досељеницима односили неповерљиво, подругљиво и тврдо - истиче Клепић.

Градоначелница Новог Кнежевца Ирена Славковић указује да је Подлокањ редак и импозантан пример како једна мала заједница у истој форми тврдоглаво опстаје.

- Један век села за историју није пуно, али заиста јесте за оно што су добровољци и њихови потомци прошли кроз живот. Прегрмели су оба светска рата, неки од њих сеобе и живот у Америци, заробљеништво, борбе на Солунском фронту... Тешко су се прилагођавали Војводини, због изузетно тешких и нехуманих услова колонизације, али, окупљени у заједници на новом тлу, трају - каже Славковић.

Родом из Подлокања, сада Кикинђанка, покрајинска посланица Станислава Хрњак вели да ко у овом селу није певао и плакао, није први пут на уранак ишао или научио да заради чоколаду или сладолед низањем дувана или радећи на њиви арпаџик, ко овдашње момке није испраћао у војску, под шатором се напио и забављао, ко у многочланим породицама није одрастао… остао је ускраћен за огромну душу колониста.

- Подлокањ је увек знао да окупи оне који су одавде отишли. Временом село мења изглед, али душа људи који овде живе остаје иста, широка и топла. Ко год сврати, на која год врата закуца, било да зна или не познаје домаћине, неће без кафе и ракије остати - каже Хрњак.

Велика је заслуга што је достојно обележен век Подлокања секретара Матице српске др Милана Мицића, који се већ три деценије бави историјом добровољачког покрета у Великом рату и колонизацији Војводине у 20.веку, а нашла се у већини од његових 47 књига. 

- Српски добровољци Великог рата су били Хабзбуршки држављани, а борили се за Србију, отаџбину коју пре тога никад нису видели. Аустроугарска их је сматрала велеиздајницима, заробљене је чекала смрт, конфискација имовине и интернација њихових породица у логаре. Ти борци се никад живи нису предавали непријатељу и унапред били осуђени да умру борећи се за уједињење свих српских крајева. Борили су се за српску националну идеју, а створили Краљевину Југославију, чували су је, били њени симболи и често дуго плаћали цех и носили тај терет. Они су последњи браниоци Београда, у одреду војводе Вука ослободиоци Кајмакчалана, а и сваки четврти или пети војник који је пробио Солунски фронт. Кад су се вратили кући у своје крајеве, затекли су сиромаштво и потребу нове државе да их насели у нове крајеве где су дошли из Босанске крајине, Лике, Херцеговине и Црне Горе. Живот прво на мајурима у тешким и нехигијенским условима разлог је масовног умирања деце - указује др Мицић.

Спомен-плочу Јовану Марјановићу су открили његова супруга Бојана, деца и унуци, уз подсећање Клепића и професора у пензији др Јовице Тркуље.

Да су калварију добровољци пролазили за време краља, а нарочито после 1945, указао је Клепић. Кад је Марјановић 1961. предложио Комитету ЦК Кикинде, где је тад радио, да се адаптира родна кућа Ђуре Јакшића у Српској Црњи, локални моћници су га изопштили јер хоће да “списка народну имовину на српску пијандуру”, али се он после успешно бавио науком.

- Пресудну улогу у његовог васпитавању је имао деда Никола Пилиповић, који је рано уочио унукову бистрину, па све учинио да он постане добар ђак и учен човек. Марјановић ће остати упамћен као човек ретких квалитета, скроман, честит, родољубив и доследан, укорењен у баштини свог народа, задојен патријархалним вредностима и етосом српских добровољаца, па је једна од ретких личности која и будућим генерацијама може бити поуздан путоказ - истиче Тркуља.

Владимир Марјановић наглашава да је његов отац увек истицао одакле је.

- Многи од нас живе широм света, али је важно да се сви сећамо Подлокања - вели Марјановић.

Милорад Митровић