Poslednji učenik Ostrogorskog

univerzitetski profesori, Ivan Đurić je upisao studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao značajna referenca u biografiji profesora Đurića često se navodi podatak da je bio poslednji učenik utemeljivača beogradske vizantološke škole - akademika Georgija Ostrogorskog (1902-1976). Činjenica da je diplomirao i magistrirao kod tada najpriznatijeg svetskog vizantologa, kao i da je čuveni profesor njegovu želju da se posveti proučavanju srednjovekovne književnosti preusmerio na vizantologiju, nisu uticali da Đurić u više navrata istakne kako sebe smatra pravim učenikom akademika Božidara Ferjančića (1929-1998). 



Jedna od mnogih vrlina profesora Ferjančića ogledala se i u tome da svojski podržava studente koji su po mnogo čemu bili sušta suprotnost njegovom intelektualnom profilu i navikama, slično velikom umetniku koji među svojim talentovanim sledbenicima posebnu pažnju iskazuje onom koji je od njega samog najviše različit. Mada su po mnogo čemu bili oprečnih mišljenja, prvobitni odnos učitelj - učenik je vremenom prerastao u istinsko prijateljstvo dvojice kolega. Otuda je profesoru Ferjančiću najteže pao odlazak iz struke jednog od najperspektivnijih izdanaka beogradskog vizantološkog kruga, a posebno vest o Đurićevoj smrti u Parizu (1997), koja se desila nekoliko meseci pre smrti njegovog prijatelja i mentora Božidara Ferjančića (1998).



Kao i mnogi vizantolozi koji su delovali u našoj sredini tokom druge polovine 20. veka, Ivan Đurić je prevashodno, mada ne isključivo, bio okrenut poznovizantijskoj istoriji. Među mnogobrojnim studijama na ovom polju posebno se izdvaja njegovo najčuvenije delo "Sumrak Vizantije", koje je doživelo pet izdanja (Beograd 1984. i 2007, Zagreb 1988, Rim 1995, Pariz 1996). Da okrenutost kasnoj Vizantiji nije bila Đurićeva jedina preokupacija svedoče i njegova dva značajna rada: "Porodica Foka - uspon jedne vojničke aristokratske porodice" (1976) i "Romejski govor i jezik Konstantina VII Porfirogenita" (1986). Profesor Đurić je bio posebno ponosan na svoje delo "Teodor Metohit - poslaničko slovo, prevod i komentar" (1986), govoreći da prevod složenog grčkog teksta pisanog arhaičnim jezikom i po svim pravilima kitnjaste vizantijske retorike, spadaju u najbolje redove koji su izašli ispod njegovog istoričarskog pera.



Profesor Ivan Đurić je imponovao svojom pojavom, elokvencijom, poznavanjem prošlosti Srbije, kao i vizijom da bi kroz procese demokratizacije i reformi naša država mogla da stekne mesto u porodici zemalja koje čine Evropsku Uniju. Često je napominjao da inat, "vulgarni" nacionalizam i ksenofobičnost nisu dobri saveznici naše evropske perspektive i neminovnih integracija koje bi trebalo da nas uvedu u grupu privrednih i kulturnih partnera razvijenih država Zapada. U tom smislu, žestoko se suprotstavljao onim snagama koje su, kako je imao običaj da kaže, od "zapada poznavali jedino Zapadnu Moravu", aludirajući pri tom na "oca nacije".

Predviđajući rat na prostorima nekadašnje Jugoslavije, uporno se zalagao za mirno rešenje već zahuktalih međuetničkih sukoba, napominjući kako su pregovori jedini pravi način za prevazilaženje problema. Decembra 1990, uprkos neregularnim i nedemokratskim uslovima, prihvata da bude kandidat na izborima za predsednika Srbije, i sa gotovo 300.000 osvojenih glasova zauzima treće mesto u Republici (a prvo u Vojvodini) među medijski znatno bolje podržanim konkurentima iz drugih stranaka.



Početkom 90-ih godina, talas nacionalizma i pretnji primorao ga je da napusti zemlju, iz koje je, kako je naveo u jednom od svojih poslednjih intervjua, otišao kao "dobrovoljni izgnanik". U Parizu se prevashodno vratio struci, radeći na College de France, a zatim i na Universite de Paris VIII, gde je držao predavanja sve do poodmaklog stadijuma svoje bolesti. Promenivši sredinu nije zanemario svoj politički angažman. Ivan Đurić veoma aktivno održava veze sa liberalno orijentisanom opozicijom u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hrvatskoj. Za Srbiju je nastavio da traži nova rešenja i odgovore, smatrajući da mu "iskustvo distance" omogućava da bolje sagleda prilike u svetu, i namere evropskih lidera prema zemljama zapadnog Balkana.



Ivan Đurić je preminuo u Parizu 1997. godine. Njegovi nekadašnje kolege sećaće ga se kao naučnika svetskog formata, studenti kao pronicljivog, duhovitog i zanimljivog predavača, a politički sledbenici i prijatelji kao vizionara i vrsnog sagovornika koji je blagovremeno ukazivao na naše slabosti i greške nadajući se da nećemo klonuti u nastojanjima da se pridružimo zajednici zemalja koje su nosioci najprogresivnijih tokova u Evropi i svetu.



Siniša Kovačević

 

Porodica Foka



Potpisnik ovih redova imao je sreću da kao student istorije umetnosti sluša predmet Istorija Vizantije kod akademika Božidara Ferjančića i docenta Ivana Đurića i Radivoja Radića. Pored nekoliko prozaičnih i suvoparnih opštih mesta u koje se po pravilu zaodene nečiji život, bez obzira koliko je on bio ispunjen mnogobrojnim zanimljivostima, navodim i jednu anegdotu koju nam je 1994. ispričao profesor Ferjančić. Naime, postdiplomcu Ivanu Đuriću je tokom 1974. zakazana odbrana magistarskog rada pod nazivom "Porodica Foka".

Kako je obaveštenje o datumu i vremenu odbrane bilo objavljeno u listu "Politika", neposredno pred samo izlaganje primećen je neuobičajeno veliki broj posetilaca koji nisu bili poznati manjoj grupi prisutnih vizantologa i istoričara. Ljubazno upitani koje su profesije i šta ih u temi magistarskog rada posebno zanima, oni su odgovorili da su zoolozi sa odseka za biologiju te da su iz naziva teme ("Porodica Foka") zaključili da će prisustvovati zanimljivoj odbrani rada o fokama, odnosno tuljanima, a ne o moćnoj porodici koja je pripadala vizantijskom vojnom plemstvu i nosila prezime Foka.