Последњи ученик Острогорског

универзитетски професори, Иван Ђурић је уписао студије историје на Филозофском факултету у Београду. Као значајна референца у биографији професора Ђурића често се наводи податак да је био последњи ученик утемељивача београдске византолошке школе - академика Георгија Острогорског (1902-1976). Чињеница да је дипломирао и магистрирао код тада најпризнатијег светског византолога, као и да је чувени професор његову жељу да се посвети проучавању средњовековне књижевности преусмерио на византологију, нису утицали да Ђурић у више наврата истакне како себе сматра правим учеником академика Божидара Ферјанчића (1929-1998). 



Једна од многих врлина професора Ферјанчића огледала се и у томе да својски подржава студенте који су по много чему били сушта супротност његовом интелектуалном профилу и навикама, слично великом уметнику који међу својим талентованим следбеницима посебну пажњу исказује оном који је од њега самог највише различит. Мада су по много чему били опречних мишљења, првобитни однос учитељ - ученик је временом прерастао у истинско пријатељство двојице колега. Отуда је професору Ферјанчићу најтеже пао одлазак из струке једног од најперспективнијих изданака београдског византолошког круга, а посебно вест о Ђурићевој смрти у Паризу (1997), која се десила неколико месеци пре смрти његовог пријатеља и ментора Божидара Ферјанчића (1998).



Као и многи византолози који су деловали у нашој средини током друге половине 20. века, Иван Ђурић је превасходно, мада не искључиво, био окренут позновизантијској историји. Међу многобројним студијама на овом пољу посебно се издваја његово најчувеније дело "Сумрак Византије", које је доживело пет издања (Београд 1984. и 2007, Загреб 1988, Рим 1995, Париз 1996). Да окренутост касној Византији није била Ђурићева једина преокупација сведоче и његова два значајна рада: "Породица Фока - успон једне војничке аристократске породице" (1976) и "Ромејски говор и језик Константина VII Порфирогенита" (1986). Професор Ђурић је био посебно поносан на своје дело "Теодор Метохит - посланичко слово, превод и коментар" (1986), говорећи да превод сложеног грчког текста писаног архаичним језиком и по свим правилима китњасте византијске реторике, спадају у најбоље редове који су изашли испод његовог историчарског пера.



Професор Иван Ђурић је импоновао својом појавом, елоквенцијом, познавањем прошлости Србије, као и визијом да би кроз процесе демократизације и реформи наша држава могла да стекне место у породици земаља које чине Европску Унију. Често је напомињао да инат, "вулгарни" национализам и ксенофобичност нису добри савезници наше европске перспективе и неминовних интеграција које би требало да нас уведу у групу привредних и културних партнера развијених држава Запада. У том смислу, жестоко се супротстављао оним снагама које су, како је имао обичај да каже, од "запада познавали једино Западну Мораву", алудирајући при том на "оца нације".

Предвиђајући рат на просторима некадашње Југославије, упорно се залагао за мирно решење већ захукталих међуетничких сукоба, напомињући како су преговори једини прави начин за превазилажење проблема. Децембра 1990, упркос нерегуларним и недемократским условима, прихвата да буде кандидат на изборима за председника Србије, и са готово 300.000 освојених гласова заузима треће место у Републици (а прво у Војводини) међу медијски знатно боље подржаним конкурентима из других странака.



Почетком 90-их година, талас национализма и претњи приморао га је да напусти земљу, из које је, како је навео у једном од својих последњих интервјуа, отишао као "добровољни изгнаник". У Паризу се превасходно вратио струци, радећи на Цоллеге де Франце, а затим и на Университе де Парис ВИИИ, где је држао предавања све до поодмаклог стадијума своје болести. Променивши средину није занемарио свој политички ангажман. Иван Ђурић веома активно одржава везе са либерално оријентисаном опозицијом у Србији, Црној Гори, Босни и Хрватској. За Србију је наставио да тражи нова решења и одговоре, сматрајући да му "искуство дистанце" омогућава да боље сагледа прилике у свету, и намере европских лидера према земљама западног Балкана.



Иван Ђурић је преминуо у Паризу 1997. године. Његови некадашње колеге сећаће га се као научника светског формата, студенти као проницљивог, духовитог и занимљивог предавача, а политички следбеници и пријатељи као визионара и врсног саговорника који је благовремено указивао на наше слабости и грешке надајући се да нећемо клонути у настојањима да се придружимо заједници земаља које су носиоци најпрогресивнијих токова у Европи и свету.



Синиша Ковачевић

 

Породица Фока



Потписник ових редова имао је срећу да као студент историје уметности слуша предмет Историја Византије код академика Божидара Ферјанчића и доцента Ивана Ђурића и Радивоја Радића. Поред неколико прозаичних и сувопарних општих места у које се по правилу заодене нечији живот, без обзира колико је он био испуњен многобројним занимљивостима, наводим и једну анегдоту коју нам је 1994. испричао професор Ферјанчић. Наиме, постдипломцу Ивану Ђурићу је током 1974. заказана одбрана магистарског рада под називом "Породица Фока".

Како је обавештење о датуму и времену одбране било објављено у листу "Политика", непосредно пред само излагање примећен је неуобичајено велики број посетилаца који нису били познати мањој групи присутних византолога и историчара. Љубазно упитани које су професије и шта их у теми магистарског рада посебно занима, они су одговорили да су зоолози са одсека за биологију те да су из назива теме ("Породица Фока") закључили да ће присуствовати занимљивој одбрани рада о фокама, односно туљанима, а не о моћној породици која је припадала византијском војном племству и носила презиме Фока.