Porcelan o kojem se u ovim krajevima najčešće priča

“Rozental”, jedan od sinonima nemačke industrije, danas je u italijanskom vlasništvu.

Ova za porcelan relativno mlada manufaktura, osnovana gotovo vek i po posle čuvenih manufaktura u Majsenu, Nimfenburgu, Frankentalu, Sevru  ili Beču, slavu je stekla izvanrednim porcelanskim predmetima rađenim u stilu secesije, a vrhunac je dostigla tokom epohe art dekoa, ali i u novije vreme, angažujući vrhunske umetnike da kreiraju za „Rozental”. Majstori poput Teodora Karnera, Frica Klimša, Salvadora Dalija, Pjera Fornazetija, Valtera Gropijusa, Tapija Virkale, Ivana Rabuzina i mnogih drugih, svakako su dali pečat „Rozentalu” i doprineli da stekne svetsku slavu.

Prvu „Rozental” kompaniju, i to samo za ukrašavanje porcelana, osnovao je Filip Rozental (1855–1937) u Erkersrojtu, kod Zelba, u Bavarskoj, 1879. godine. U narednih deset godina kompanija se postojano širila i u prvoj polovini 20. veka otvorila je nove fabrike i kupila druge kompanije, poput fabrike „Tomas” ili „Sofijental”... Osim svog uobičajenog polja rada, bili su aktivni i u elektro i automobilskoj industriji. Odeljenja umetničkog porcelana ustanovljena su 1910. i 1920. godine.

Kompanija je imala i uspehe i padove, a bila je upletena i u političke, bolje reći, nacističke “igre”. Pošto je Filip Rozental bio Jevrejin, nacisti su ga 1934. godine naterali da napusti kompaniju, ali je ona nastavila da se širi pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata, i to pod imenom „Rozental”. Pod tom „firmom” rađeni su i predmeti za nemačku vojsku, pa nije redak slučaj da se na poleđini tanjira ili činije, uz karakterističnu oznaku manufakture jevrejskog porekla „Rozental”, nalazi i kukasti krst. Filipov sin, Filip Rozental Junior, vratio su u Nemačku iz egzila 1950. godine, kada se priključio kompaniji i nastavio očevim stopama.

Najskuplji komadi „rozentala” su figurine i specijalne i limitirane serija tanjira, koje su kreirali najznačajnijni svetski dizajneri, slikari, vajari, arhitekte... Da li je komad dizajnerski ili ne, lako ćete znati jer sve piše na poleđini tanjira ili je potpisano na figurinama.

Generalno gledano, figurice se na tržištu kreću od 50 evra pa do 5.000. Servisi su od 200 evra pa do nekoliko hiljada, sve, naravno, zavisi od toga da li je u pitanju običan dekor ili su komadi rađeni u jugendstilu, art dekou ili je u pitanju nadrealizam ili postmodernizam...

Mnogi eksperti tvrde, što je verovatno i tačno, da je uspeh „Rozentala” zasnovan na dužnoj pažnji koju su i otac i sin poklanjali marketingu i otvaranju specijalizovanih prodavnica u poratno vreme, čime su prokrčili put „Studio liniji”, lansiranoj 1961. godine. Valter Gropijus, osnivač Bauhausa, osim rada na samim porcelanskim predmetima, poput čuvene linije TAK, dizajnirao je kasnih šezdesetih godina 20. veka za tu kompaniju i novu fabriku u Ambergu. „Rozental” je poslednjih decenija radio i za čuvenu modnu kuću „Versaće”...

Ako i ijedni manufaktura dobro pokazuje pravilo da vrednost šoljice, vazice ili figurine ne zavisi od imena firme ili godine nastanka već od dizajnera, onda to važi za „Rozental”.

Kada se govori o kolekcionarskoj vrednosti „rozentala”, treba reći da je tu situacija dosta raznolika. Ta kompanija je radila i komade vrhunske umetničke vrednosti, ali i porcelan za svakodnevnu upotrebu, nastao bez ikakvih umetničkih pretenzija, pa mu time ni vrednost i cena nisu veliki.

O čemu se radi najbolje pokazuje najpoznatiji „Rozentalov” porcelanski servis, „Marija”. Dizajnirao ga je 1916. godine osnivač kompanije, verovatno inspirisan bidermajer srebrom. Taj klasik za 100 godina svog trajanja doživeo je oko 200 različitih dekora i preko 15 miliona prodatih tanjira. Kad nešto prodate u 15 miliona komada, jasno je da jedan beli tanjir ne može vredeti više od desetak evra.

Na kraju krajeva, ništa što je napravljeno u manufakturi „Majsen” ne može se kupiti za a pet evra, a „Rozentalovo” može.

Dejan Urošević