Порцелан о којем се у овим крајевима најчешће прича

“Розентал”, један од синонима немачке индустрије, данас је у италијанском власништву.

Ова за порцелан релативно млада мануфактура, основана готово век и по после чувених мануфактура у Мајсену, Нимфенбургу, Франкенталу, Севру  или Бечу, славу је стекла изванредним порцеланским предметима рађеним у стилу сецесије, а врхунац је достигла током епохе арт декоа, али и у новије време, ангажујући врхунске уметнике да креирају за „Розентал”. Мајстори попут Теодора Карнера, Фрица Климша, Салвадора Далија, Пјера Форназетија, Валтера Гропијуса, Тапија Виркале, Ивана Рабузина и многих других, свакако су дали печат „Розенталу” и допринели да стекне светску славу.

Прву „Розентал” компанију, и то само за украшавање порцелана, основао је Филип Розентал (1855–1937) у Еркерсројту, код Зелба, у Баварској, 1879. године. У наредних десет година компанија се постојано ширила и у првој половини 20. века отворила је нове фабрике и купила друге компаније, попут фабрике „Томас” или „Софијентал”... Осим свог уобичајеног поља рада, били су активни и у електро и аутомобилској индустрији. Одељења уметничког порцелана установљена су 1910. и 1920. године.

Компанија је имала и успехе и падове, а била је уплетена и у политичке, боље рећи, нацистичке “игре”. Пошто је Филип Розентал био Јеврејин, нацисти су га 1934. године натерали да напусти компанију, али је она наставила да се шири пре, за време и после Другог светског рата, и то под именом „Розентал”. Под том „фирмом” рађени су и предмети за немачку војску, па није редак случај да се на полеђини тањира или чиније, уз карактеристичну ознаку мануфактуре јеврејског порекла „Розентал”, налази и кукасти крст. Филипов син, Филип Розентал Јуниор, вратио су у Немачку из егзила 1950. године, када се прикључио компанији и наставио очевим стопама.

Најскупљи комади „розентала” су фигурине и специјалне и лимитиране серија тањира, које су креирали најзначајнијни светски дизајнери, сликари, вајари, архитекте... Да ли је комад дизајнерски или не, лако ћете знати јер све пише на полеђини тањира или је потписано на фигуринама.

Генерално гледано, фигурице се на тржишту крећу од 50 евра па до 5.000. Сервиси су од 200 евра па до неколико хиљада, све, наравно, зависи од тога да ли је у питању обичан декор или су комади рађени у југендстилу, арт декоу или је у питању надреализам или постмодернизам...

Многи експерти тврде, што је вероватно и тачно, да је успех „Розентала” заснован на дужној пажњи коју су и отац и син поклањали маркетингу и отварању специјализованих продавница у поратно време, чиме су прокрчили пут „Студио линији”, лансираној 1961. године. Валтер Гропијус, оснивач Баухауса, осим рада на самим порцеланским предметима, попут чувене линије ТАК, дизајнирао је касних шездесетих година 20. века за ту компанију и нову фабрику у Амбергу. „Розентал” је последњих деценија радио и за чувену модну кућу „Версаће”...

Ако и иједни мануфактура добро показује правило да вредност шољице, вазице или фигурине не зависи од имена фирме или године настанка већ од дизајнера, онда то важи за „Розентал”.

Када се говори о колекционарској вредности „розентала”, треба рећи да је ту ситуација доста разнолика. Та компанија је радила и комаде врхунске уметничке вредности, али и порцелан за свакодневну употребу, настао без икаквих уметничких претензија, па му тиме ни вредност и цена нису велики.

О чему се ради најбоље показује најпознатији „Розенталов” порцелански сервис, „Марија”. Дизајнирао га је 1916. године оснивач компаније, вероватно инспирисан бидермајер сребром. Тај класик за 100 година свог трајања доживео је око 200 различитих декора и преко 15 милиона продатих тањира. Кад нешто продате у 15 милиона комада, јасно је да један бели тањир не може вредети више од десетак евра.

На крају крајева, ништа што је направљено у мануфактури „Мајсен” не може се купити за а пет евра, а „Розенталово” може.

Дејан Урошевић