Petar Lukić otvorio Muzej nostalgičnih fotografija starog Kovina

Za šesti rođendan dobio je mali Mita pravu, nimalo jeftinu hamoniku, pa se okupila čak i šira rodbina da čuje mladog virtuoza. No, kad je dete razvuklo meh i za odrasle poteškog instrumenta, nije smatralo za potrebno da se bakće dirkama i dugmićima, tako da se čuo samo zvuk ispuštenog vazuha:

– Ova harmonika je skroz neispravna, samo pravi ‘pamparampa’ – stručno je zaključio „umetnik u pokušaju”.

Muk je trajao kratko, smeh malo duže, a nadimak Pamparampa ostao za ceo život. Ipak, nije mu smetao da izraste u izuzetno visprenu momčinu, pa je izbegao nemačku deportaciju, proglašen je nekoliko puta službeno mrtvim, kratko se zadržao u partizanima, ali od poratnih vlasti „za zasluge” u NOB-u dobio stan u strogom centru Beograda. No, nije se u njemu mnogo komoda, jer ga je život nosio po čitavoj Evropi. Zemljaci ga pamte kao pravog šmekera i gospodina sa svetskim manirima. Nisu se uvredili što, kad bi svraćao, preferirao „Jocu Šetača” nasuprot dudari i drugim felama banatskih „mučenica”. Već generacije prepričavaju legendu kako je pio šampanjac na brodu koji je plovio Senom kroz Pariz, sa svojom, navodno bliskom prijateljicom, tada planetarnim seks-simbolom, glumicom Brižit Bardo. A možda je to bilo i u nekoj taverni Sen Tropea, pre nego što je postala izvikano mondeno stecište svakojakog džet-seta.

To je samo jedna od živopisnih biografija, koje je s požutelim fotografijama i raznim artefaktima za muzej društvenog života Kovina prikupio Petar Lukić, zvani Cunder. Bilo bi sve to podrazumljivo da je on po vokaciji istoričar umetnosti, a ne – penzionisani policajac.

A sve je počelo nakon male mature, kad se zainteresovao za fotografiju i upoznao čika Šandora Ostojića, jednog od poslednjih potomaka tri čuvene koljenovićke kovinske familije Ostojić, Lazarević i Despinić, koja je čak imala i aristokratski status. Već tad je imao znatnu kolekciju arheoloških iskopina, rukopisa, dokumenata, fotografija i ličnih predmeta ljudi značajnih za istoriju njegovog zavičaja. Sve bi to, verovatno, nakon njegove smrti propalo da svoju pasiju i neviđeni entuzijazam, nije preneo na mladog Peru, koji je nastavio da njegove zbirke dopunjava, klasifikuje, sređuje i sprema za naredna pokolenja.

– Nekad ljubim i blagosiljam Šandora, a nekad ga psujem što mi je uvalio toliku „lepotu i teret” – sa smehom priča Pera, koji se upravo vratio s istraživačkog puta u lokalno romsko naselje Klek. – Tamo sam nalazio svašta, ali su Cigani opasni, ne znaju šta zapravo imaju, ali osete da to što hoćeš vredi, pa se cenjkaju do unedogled.

Među svedočanstvima su najbrojnija ona iz međuratnog perioda.

– Po jedno sam morao da pedalam čak do Ostrove jer je leta 1914. tamošnji meštanin, izvesni Milan Ninkov, prešao na ovu stranu Dunava odakle je austrougarska artiljerija granatirala Srbiju, prkosno i posprdno se poklonio sa šeširom tobdžijama i rekao „živeli”. Uhvatili su ga žandarmi i streljali u porti katoličke crkve. Podignut mu je spomenik 1934, ali su ga Nemci sklonili, čim je okupiran Kovin.

Da su rodoljubivi Ninkov i spomenik u njegovu čast uopšte postojali svedoče samo Cunderove fotografije.

Slično je i sa Svetim Janom Nepomukom, nepokornim sveštenikom kog je češki kralj Vaclav pogubio 1393. bacivši ga u Vltavu.

– Kao zaštitnika mostova, mornara, ribara i mlinara, poštovali su ga pođednako katolici i pravoslavci te mu u svim podunavskim naseljima dizali spomenike – objašnjava Lukić. – Ovdašnji komunisti su ih početkom pedesetih godina svuda rušili, mnogo kasnije u Pančevu i Zrenjaninu su  obnovljeni, u Kovinu, nažalost, ne.

Među vredne eksponate Petar ubraja originalne fotografije doktora Josifa Klajna, apotekara Emanuela, Vilija Solfa, komandanta posada „debelih berti”, koje su s Golubičića ambara tukle srpske položaje kod Požarevca, zatim sahranu Ferdinanda Sosickog, pa muslimanske divizije Habzburške armije zadužene za isušivanje močvarnog dela Kovina, dok je bilten o pogibiji austrougarskih vojnika iskopao ispod debele prašine na tavanu bivšeg načelstva. Dešavalo se da na osnovu određene slike ili dokumenta počne da traga za pozadinom, što je znalo da traje i čitave decenije. Nije uvek bilo lako odslušati priče starina, poslednjih svedoka davnih vremena i potom proveravati pouzdanost njihovih sećanja. Bilo je i komičnih situacija, kao kad je zatekao jednog dok puni „smederevac” za istoriju grada raritetnim dokumentima. Jedva mu ih je oteo, obećavši da će mu za potpalu doneti stare novine.

Petar je ponosan i na originalnu knjigu evidencije zaposlenih u mesnoj električnoj centrali iz 1913, koju je otvorilo ugarsko Ministarstvo energetike. Ima u njegovoj kolekciji i lakših sadržaja, pa i patetičnih ljubavnih anzickarata, štampanih pre Velikog rata.

Lokalpatriote, ponosne što se na njihovih poljanima fudbal igra od 1904, „uvredio” je ustanovivši da je prva lopta stigla tek osam godina kasnije, kad je snimljena fotografija Nikole Savkovića, Rudija Hohmana i izvesnog Buhnera, igrača iz prve postave Omladinskog kluba. Predani čuvar loklane baštine svoj podrum godinama je punio vrednim materijalom, a sve to, konačno, pre godinu i po, izneo na svetlost dana. Tačnije, izložio u kući dobijenoj na korišćenje od jednog sugrađanina koji tu trenutno ne živi.

– Možda ne najveću, ali imam svakako najraznovrsniju domicilnu kolekciju istorije Kovina – tvrdi Cunder, jer svaku sliku i dokument prati njegova zanimljiva priča. – Od početka sam sve zapisivao, nadajući se da ću oformiti muzej, za jedno 40 godina. Trenutno pregovoram da dobijem bar depandans u okviru Doma kulture, ali meni za sad i ovako odgovara. Nečeg se setim u tri ujutru i ne moram da budim portira, koji bi mi garantovano tražio ko zna kakve sve propusnice, već samo ustanem iz kreveta, doletim, izvadim kutiju, nađem dokument i dopišem šta treba.

Muzej nema radno vreme, ali ga je lako naći na uglu Ulice Vuka Karadžića i Trga Žarka Zrenjanina, gde je vlasnik, i ujedno kustos, uvek raspoložen da priča o junacima iz kovinskih šorova. 

Violeta Živkov