Петар Лукић отворио Музеј носталгичних фотографија старог Ковина

За шести рођендан добио је мали Мита праву, нимало јефтину хамонику, па се окупила чак и шира родбина да чује младог виртуоза. Но, кад је дете развукло мех и за одрасле потешког инструмента, није сматрало за потребно да се бакће диркама и дугмићима, тако да се чуо само звук испуштеног вазуха:

– Ова хармоника је скроз неисправна, само прави ‘пампарампа’ – стручно је закључио „уметник у покушају”.

Мук је трајао кратко, смех мало дуже, а надимак Пампарампа остао за цео живот. Ипак, није му сметао да израсте у изузетно виспрену момчину, па је избегао немачку депортацију, проглашен је неколико пута службено мртвим, кратко се задржао у партизанима, али од поратних власти „за заслуге” у НОБ-у добио стан у строгом центру Београда. Но, није се у њему много комода, јер га је живот носио по читавој Европи. Земљаци га памте као правог шмекера и господина са светским манирима. Нису се увредили што, кад би свраћао, преферирао „Јоцу Шетача” насупрот дудари и другим фелама банатских „мученица”. Већ генерације препричавају легенду како је пио шампањац на броду који је пловио Сеном кроз Париз, са својом, наводно блиском пријатељицом, тада планетарним секс-симболом, глумицом Брижит Бардо. А можда је то било и у некој таверни Сен Тропеа, пре него што је постала извикано мондено стециште свакојаког џет-сета.

То је само једна од живописних биографија, које је с пожутелим фотографијама и разним артефактима за музеј друштвеног живота Ковина прикупио Петар Лукић, звани Цундер. Било би све то подразумљиво да је он по вокацији историчар уметности, а не – пензионисани полицајац.

А све је почело након мале матуре, кад се заинтересовао за фотографију и упознао чика Шандора Остојића, једног од последњих потомака три чувене кољеновићке ковинске фамилије Остојић, Лазаревић и Деспинић, која је чак имала и аристократски статус. Већ тад је имао знатну колекцију археолошких ископина, рукописа, докумената, фотографија и личних предмета људи значајних за историју његовог завичаја. Све би то, вероватно, након његове смрти пропало да своју пасију и невиђени ентузијазам, није пренео на младог Перу, који је наставио да његове збирке допуњава, класификује, сређује и спрема за наредна поколења.

– Некад љубим и благосиљам Шандора, а некад га псујем што ми је увалио толику „лепоту и терет” – са смехом прича Пера, који се управо вратио с истраживачког пута у локално ромско насеље Клек. – Тамо сам налазио свашта, али су Цигани опасни, не знају шта заправо имају, али осете да то што хоћеш вреди, па се цењкају до унедоглед.

Међу сведочанствима су најбројнија она из међуратног периода.

– По једно сам морао да педалам чак до Острове јер је лета 1914. тамошњи мештанин, извесни Милан Нинков, прешао на ову страну Дунава одакле је аустроугарска артиљерија гранатирала Србију, пркосно и поспрдно се поклонио са шеширом тобџијама и рекао „живели”. Ухватили су га жандарми и стрељали у порти католичке цркве. Подигнут му је споменик 1934, али су га Немци склонили, чим је окупиран Ковин.

Да су родољубиви Нинков и споменик у његову част уопште постојали сведоче само Цундерове фотографије.

Слично је и са Светим Јаном Непомуком, непокорним свештеником ког је чешки краљ Вацлав погубио 1393. бацивши га у Влтаву.

– Као заштитника мостова, морнара, рибара и млинара, поштовали су га пођеднако католици и православци те му у свим подунавским насељима дизали споменике – објашњава Лукић. – Овдашњи комунисти су их почетком педесетих година свуда рушили, много касније у Панчеву и Зрењанину су  обновљени, у Ковину, нажалост, не.

Међу вредне експонате Петар убраја оригиналне фотографије доктора Јосифа Клајна, апотекара Емануела, Вилија Солфа, команданта посада „дебелих берти”, које су с Голубичића амбара тукле српске положаје код Пожаревца, затим сахрану Фердинанда Сосицког, па муслиманске дивизије Хабзбуршке армије задужене за исушивање мочварног дела Ковина, док је билтен о погибији аустроугарских војника ископао испод дебеле прашине на тавану бившег начелства. Дешавало се да на основу одређене слике или документа почне да трага за позадином, што је знало да траје и читаве деценије. Није увек било лако одслушати приче старина, последњих сведока давних времена и потом проверавати поузданост њихових сећања. Било је и комичних ситуација, као кад је затекао једног док пуни „смедеревац” за историју града раритетним документима. Једва му их је отео, обећавши да ће му за потпалу донети старе новине.

Петар је поносан и на оригиналну књигу евиденције запослених у месној електричној централи из 1913, коју је отворило угарско Министарство енергетике. Има у његовој колекцији и лакших садржаја, па и патетичних љубавних анзицкарата, штампаних пре Великог рата.

Локалпатриоте, поносне што се на њихових пољанима фудбал игра од 1904, „увредио” је установивши да је прва лопта стигла тек осам година касније, кад је снимљена фотографија Николе Савковића, Рудија Хохмана и извесног Бухнера, играча из прве поставе Омладинског клуба. Предани чувар локлане баштине свој подрум годинама је пунио вредним материјалом, а све то, коначно, пре годину и по, изнео на светлост дана. Тачније, изложио у кући добијеној на коришћење од једног суграђанина који ту тренутно не живи.

– Можда не највећу, али имам свакако најразноврснију домицилну колекцију историје Ковина – тврди Цундер, јер сваку слику и документ прати његова занимљива прича. – Од почетка сам све записивао, надајући се да ћу оформити музеј, за једно 40 година. Тренутно преговорам да добијем бар депанданс у оквиру Дома културе, али мени за сад и овако одговара. Нечег се сетим у три ујутру и не морам да будим портира, који би ми гарантовано тражио ко зна какве све пропуснице, већ само устанем из кревета, долетим, извадим кутију, нађем документ и допишем шта треба.

Музеј нема радно време, али га је лако наћи на углу Улице Вука Караџића и Трга Жарка Зрењанина, где је власник, и уједно кустос, увек расположен да прича о јунацима из ковинских шорова. 

Виолета Живков