Pas koji je gazdi rehabilitovao slomljenu nogu

– Pošto se osim prve, pseće godine množe sa sedam, ja sam zapravo „mladić“ za mog Oskara, koji je sa svoje 92 godine pravi deda – s osmehom priča Rada, a „starina” koristi priliku da se odmori kraj njegovih nogu. – Ne mogu ga se osloboditi od ranog jutra. Čim otvorim oči, odmah dođe do mojih nogu i čeka kad ćemo da idemo u šetnju. Kad krenu lepši dani, poranimo i puštam ga da se kupa u reci jer ne želim da kasnije smetam kupačima. Međutim, čim zahladi, ne dam da ulazi u vodu, dlaka mu je duga, sporo se suši i bojim se da mu ne obole bubrezi. Šetnjom i plivanjem održava kondiciju, a i ja s njim. Pre nekoliko godina sam pao sa stepenica i slomio nogu. Uz Oskara sam je brzo rehabilitovao jer sam morao i s gipsom da ga vodam. Nikako se ne sme propustiti njegova „jutarnja porcija”.

Radivoj je jedan od stopostotnih „fadipovaca”, pošto je sav radni vek proveo u svojevremeno privrednom gigantu i najvećem bečejskom izvozniku. Radio je kao planer odeljenja operativne pripreme za proizvodnju, a čim izađe iz fabrike, pravac Tisa.

– Bio sam strastven ribolovac, naročito preokupiran smuđem. Istina, upecao bih, uzgred, i neku drugu ribu, ali sam sa „sitninoš” kao mamcem išao samo na smuđa. Zbog toga sam kupio čamac i čim bih našao pravo mesto, bacio bih sidro, smestio se u granju i pecao do mraka. Ne mogu baš da se pohvalim nekim kapitalnim primercima, ali smuđeva od tri kile je bilo – seća se Rada, koji nije sklon megalomanskom „pecaroškom” hvalisanju.

Vremenom je kupio šest ari zemlje i zasadio domaćinski voćnjak sa 66 stabala različitih sorti, koji je počeo da mu oduzima vreme za pecanje.

– U početku je to bila zabava, ali je vremenom sve preraslo u obavezu pa je pecanje prvo marginalizovano, a posle sam sasvim zaboravio kako izgleda držati štap u ruci. Da nema Oskara i šetnje uz Tisu, gotovo da ne bih znao da smo grad – vajka se Trbić.

Jer treba brinuti o 17 kajsija starih tridesetak godina, dok je nešto manje višanja, dunja, jabuka, krušaka, oraha, trešanja, šljiva...

– Posebno sam ponosan na autohtonu vrstu kajsija, čije su „pelcere” uzimali Sremci da je zapate po njihovim voćnjacima. Međutim, nisam siguran u to koliko će im se primiti jer verujem da im podloga u našem Velikom ritu odgovara, pa su zato dugovečne i rodne. Uostalom, nije PIK „Bečej” uzalud svoje voćnjake gajio baš u tom kraju – veli Rada, samouki, ali već iskusni agronom.

O „asni” od svoga rada priča s dosta skepse.

– Ne idem na pijacu da prodajem, već mi mušterije dolaze kući. No, i kad je godina rodna, nastane problem. I ne samo moj, jer malih voćara kao što sam ja mnogo je u Bečeju. Bilo bi dobro da postoji neka otkupna stanica, gde bi se klasifikovalo obrano i sve prodalo u punom rodu. Ovako, prodam šta prodam, a ostalo gurnem u rakiju. Pazare ljudi i nju, ali je to dodatni posao – zaključi Rada, pa s nešto starijim „ispisnikom” ode dalje.

V. Jankov