Пас који је газди рехабилитовао сломљену ногу

– Пошто се осим прве, псеће године множе са седам, ја сам заправо „младић“ за мог Оскара, који је са своје 92 године прави деда – с осмехом прича Рада, а „старина” користи прилику да се одмори крај његових ногу. – Не могу га се ослободити од раног јутра. Чим отворим очи, одмах дође до мојих ногу и чека кад ћемо да идемо у шетњу. Кад крену лепши дани, поранимо и пуштам га да се купа у реци јер не желим да касније сметам купачима. Међутим, чим захлади, не дам да улази у воду, длака му је дуга, споро се суши и бојим се да му не оболе бубрези. Шетњом и пливањем одржава кондицију, а и ја с њим. Пре неколико година сам пао са степеница и сломио ногу. Уз Оскара сам је брзо рехабилитовао јер сам морао и с гипсом да га водам. Никако се не сме пропустити његова „јутарња порција”.

Радивој је један од стопостотних „фадиповаца”, пошто је сав радни век провео у својевремено привредном гиганту и највећем бечејском извознику. Радио је као планер одељења оперативне припреме за производњу, а чим изађе из фабрике, правац Тиса.

– Био сам страствен риболовац, нарочито преокупиран смуђем. Истина, упецао бих, узгред, и неку другу рибу, али сам са „ситнинош” као мамцем ишао само на смуђа. Због тога сам купио чамац и чим бих нашао право место, бацио бих сидро, сместио се у грању и пецао до мрака. Не могу баш да се похвалим неким капиталним примерцима, али смуђева од три киле је било – сећа се Рада, који није склон мегаломанском „пецарошком” хвалисању.

Временом је купио шест ари земље и засадио домаћински воћњак са 66 стабала различитих сорти, који је почео да му одузима време за пецање.

– У почетку је то била забава, али је временом све прерасло у обавезу па је пецање прво маргинализовано, а после сам сасвим заборавио како изгледа држати штап у руци. Да нема Оскара и шетње уз Тису, готово да не бих знао да смо град – вајка се Трбић.

Јер треба бринути о 17 кајсија старих тридесетак година, док је нешто мање вишања, дуња, јабука, крушака, ораха, трешања, шљива...

– Посебно сам поносан на аутохтону врсту кајсија, чије су „пелцере” узимали Сремци да је запате по њиховим воћњацима. Међутим, нисам сигуран у то колико ће им се примити јер верујем да им подлога у нашем Великом риту одговара, па су зато дуговечне и родне. Уосталом, није ПИК „Бечеј” узалуд своје воћњаке гајио баш у том крају – вели Рада, самоуки, али већ искусни агроном.

О „асни” од свога рада прича с доста скепсе.

– Не идем на пијацу да продајем, већ ми муштерије долазе кући. Но, и кад је година родна, настане проблем. И не само мој, јер малих воћара као што сам ја много је у Бечеју. Било би добро да постоји нека откупна станица, где би се класификовало обрано и све продало у пуном роду. Овако, продам шта продам, а остало гурнем у ракију. Пазаре људи и њу, али је то додатни посао – закључи Рада, па с нешто старијим „исписником” оде даље.

В. Јанков