Ognjeslav Kostović, novobečejski Nikola Tesla sve Rusije

To se pripisivalo činjenici da je pripadnik malog naroda sa Balkana, kojem je i taj, naspram dela više nego skroman obol slave omogućila samo činjenica da je najznačajnija dostignuća ostvario u Americi, zemlji koja ostvaruje snove i najvećim sirotanima. Ako u tome ima istine, a mora da je ima, šta tek onda da se kaže za Teslinog sunarodnika i skoro pa vršnjaka Ognjeslava Kostovića, potomka novobečejskih trgovaca, koji je bio takođe genijalan pronalazač, ali koji je imao tu „sreću“ da svoje izume ostvaruje u, doduše velikoj i moćnoj, ali „samo“ Rusiji s kraja 19. i početkom 20 veka. Kako u slučaju pronalazača prvog veštačkog materijala na svetu, konstruktora ogromnog vazdušnog broda čvrste konstrukcije 20 godina pre grofa Cepelina ili konstruktora motora sa unutrašnjim sagorevanjem snage od 80 konjskih snaga u vreme dok Dajmler svojim motorom jedva dobacuje do pogona jačine jednog i po štajerskog kljuseta, objasniti činjenicu da se o Kostovići tako malo zna?

Kako bilo, priča je počela 1851. godine u austrijskom Vizelburgu u kojem se rodio Ognjeslav Kostović, potomak novobečejskih koljenovića negdanje Potiske vojne granice koji su značajan imetak stekli trgovinom žitom, pa im nije bio problem da bistrog dečaka odškoluju na tehničkim naukama i navigaciji (!?) u Pešti, što mu je pomoglo da kao još golobrad uđe na velika vrata u istoriju. Naime, nakon svršenih škola zalomilo mu se da je otpočeo i Rusko-turski rat, pa ga je ugarska vlada odredila da Dunavom dostavi slovenskoj ćesarskoj vojsci parobrod „Ada“ izgrađen za potrebe carske Rusije. Umesto da brod preda Rusima i vrati se u Peštu, Ognjeslav je ostao na palubi ovog parobroda i učestvovao u pomorskom ratovanju protiv Osmanske imperije na zalasku, što mu je donelo uzbuđenje jer je i ruska štampa pisala o „do drskosti hrabrom“ kapetanu Kostoviću, ali i teško ranjavanje, zbog koga je bio smešten u vojnu bolnicu u Kišinjevu gde je iskoristio vreme ne samo da traži (i dobije) upis u rusko državljanstvo pod imenom Ignjatij Stepanovič, već i da dovrši svoj prvi projekat – podmornicu na ručni pogon. Zainteresovane vojne vlasti ga prebacuju u Mornaričku bolnicu u Petrograd gde Kostović predaje svoj rad Admiralitetu na razmatranje. Pronalazak je u pismu Pomorskog tehničkog komiteta opisan kao „pokretni, podvodni čamac predviđen za ručno pokretanje, od dva čoveka, uz pomoć zupčanika pri čemu će, tvrdi pronalazač, propeler imati 230 obrtaja u minutu, a čamac postizati brzinu od 15 čvorova“. Pošto je to delovalo nemoguće 10. novembra 1878. nalaže se autoru da potkrepi svoj rad „teoretskim proračunima“. Ražalošćeni Kostović ubrzo razrađuje potpuno novu i revolucionarnu ideju o kojoj je još 25. oktobra 1878. pisao careviću Aleksandru Aleksandroviču. „Čamac – riba“ je bio tako konstruisan da se mogao kretati u svakom pravcu, horizontalno ili vertikalno i to brzinom kojom se ne kreće nijedan sličan čamac. Kapacitet posade je bio osam ljudi a čamac je mogao da provede 20 sati pod vodom. Motor, koji nije trebalo da bude parni, zabrinuo je admirale naučnog odeljenja, a pogotovu što je Ignjatij odao tajnu da će on imati 100 konjskih snaga, pa su konzervativni i nepoverljivi članovi Admiraliteta ipak odbili realizaciju ovog projekta.

Dobra strana ovog događaja je ipak bila u tome da se o Ognjeslavu pročulo u ruskoj akademskoj zajednici, pa je tek osnovano Rusko društvo vazduhoplovaca, na čijem čelu je bio slavni hemičar, tvorac periodnog sistema elemenata, Dmitrij Mendeljejev nagovorilo Kostovića da započne novi projekat – dirižabl, pa tako već 1880. časopis „Vazduhoplovac“ piše da je poznati izumitelj Kostović nacrtao svoju prvu vazdušnu poštansku lađu. Nakon što je projekat bio kupljen Kostović je za njegovu konstrukciju osmislio novi, laki materijal „arborit“, preteču šperploče, i samim tim prvi veštački materijal na svetu. Dirižabl „Rusija“ se stvarao, ali je nestalo novca jer je carska vlada uskratila dalje izdvajanje sredstava. Na kraju je društo uspelo da skupi od priloga 2000 rubalja što se, ipak, pokazalo nedovoljno, te je napokon dobijena pomoć od države u iznosu od 36 hiljada rubalja. Vazdušna lađa je 1888. bila gotova, ali je za završnu montažu i punjenje gasom nedostajalo između 1.500 i 2.000 rubalja. Tako je ovaj jedinstveni vazdušni brod, prvi čvrste konstrukcije na svetu, ostao da leži u skladištu Ohtinskog brodogradilišta u Sankt Peterburgu dok ga jedne olujne noći u jesen 1889.godine nije uništio požar izazvan gromom. Spasen je samo genijalni osmocilindrični benzinski motor koji je bio u drugim prostorijama (koji se i danas čuva u Muzeju Ruskog vazduhoplovstva u Moninu), ali je bilo jasno da se sredstva za drugi dirižabl ne mogu sakupiti, pa je svetsku slavu „pokupio“  20 godina kasnije Ferdinand grof fon Cepelin.

Nakon toga Kostović se dugo odricao dobijanja patentnog prava na svoj motor jer se po svaku cenu trudio da tajnu sačuva za Rusiju, pa zato sve do odobravanja patenta 1892. godine nije pristajao da iznese u javnost detalje svog pronalaska. Nemirnog duha i uma Kostović se nije zadržao na ovim ostvarenjima već je tokom svog života ostvario pravo na oko stotinu izuma, što mu je u ruskoj javnosti donelo titulu „kralja pronalazača“. Prvi je na svetu stvorio leteći čamac, hidroavion kome je čamac služio kao trap za poletanje, sletanje i kretanje po vodi, konstruisao je i plovilo za izvlačenje potonulih brodova, vazdušni torpedo odnosno dirigovani projektil vazduh-zemlja...Uvek je odbijao ponude da ode u zapadnu Evropu i tamo nastavi rad, jer je njegova druga domovina bila Rusija, a prvu nikada nije zaboravio, pa je tako usred Petrograda, gde se oženio i dobio decu, slavio svake godine porodičnu slavu, Sv. Nikolu, a Mendeljejevu i ostalim gostima govorio o svojoj dedovini. Ognjeslav je imao tri kćerke koje je kao male često slao u domovinu, a kada su odrasle trajno su se preselile u Srbiju, pa su Marija, Zora i Evgenija živele u Beogradu. Evgenija se udala za srpskog oficira, a kad je izbio Prvi svetski rat postala je, zajedno sa Nadeždom Petrović, dobrovoljna bolničarka. Za vreme Velikog rata Marija i Zora su sa srpskom vojskom prešle Albaniju. Evakuisane su u Francusku gde su osnovale prihvatilište za srpsku decu. Sam Ognjeslav je poslednji put u poseti Srbiji bio za vreme Balkanskih ratova.

Milić Miljenović