Огњеслав Костовић, новобечејски Никола Тесла све Русије

То се приписивало чињеници да је припадник малог народа са Балкана, којем је и тај, наспрам дела више него скроман обол славе омогућила само чињеница да је најзначајнија достигнућа остварио у Америци, земљи која остварује снове и највећим сиротанима. Ако у томе има истине, а мора да је има, шта тек онда да се каже за Теслиног сународника и скоро па вршњака Огњеслава Костовића, потомка новобечејских трговаца, који је био такође генијалан проналазач, али који је имао ту „срећу“ да своје изуме остварује у, додуше великој и моћној, али „само“ Русији с краја 19. и почетком 20 века. Како у случају проналазача првог вештачког материјала на свету, конструктора огромног ваздушног брода чврсте конструкције 20 година пре грофа Цепелина или конструктора мотора са унутрашњим сагоревањем снаге од 80 коњских снага у време док Дајмлер својим мотором једва добацује до погона јачине једног и по штајерског кљусета, објаснити чињеницу да се о Костовићи тако мало зна?

Како било, прича је почела 1851. године у аустријском Визелбургу у којем се родио Огњеслав Костовић, потомак новобечејских кољеновића негдање Потиске војне границе који су значајан иметак стекли трговином житом, па им није био проблем да бистрог дечака одшколују на техничким наукама и навигацији (!?) у Пешти, што му је помогло да као још голобрад уђе на велика врата у историју. Наиме, након свршених школа заломило му се да је отпочео и Руско-турски рат, па га је угарска влада одредила да Дунавом достави словенској ћесарској војсци пароброд „Ада“ изграђен за потребе царске Русије. Уместо да брод преда Русима и врати се у Пешту, Огњеслав је остао на палуби овог пароброда и учествовао у поморском ратовању против Османске империје на заласку, што му је донело узбуђење јер је и руска штампа писала о „до дрскости храбром“ капетану Костовићу, али и тешко рањавање, због кога је био смештен у војну болницу у Кишињеву где је искористио време не само да тражи (и добије) упис у руско држављанство под именом Игњатиј Степанович, већ и да доврши свој први пројекат – подморницу на ручни погон. Заинтересоване војне власти га пребацују у Морнаричку болницу у Петроград где Костовић предаје свој рад Адмиралитету на разматрање. Проналазак је у писму Поморског техничког комитета описан као „покретни, подводни чамац предвиђен за ручно покретање, од два човека, уз помоћ зупчаника при чему ће, тврди проналазач, пропелер имати 230 обртаја у минуту, а чамац постизати брзину од 15 чворова“. Пошто је то деловало немогуће 10. новембра 1878. налаже се аутору да поткрепи свој рад „теоретским прорачунима“. Ражалошћени Костовић убрзо разрађује потпуно нову и револуционарну идеју о којој је још 25. октобра 1878. писао царевићу Александру Александровичу. „Чамац – риба“ је био тако конструисан да се могао кретати у сваком правцу, хоризонтално или вертикално и то брзином којом се не креће ниједан сличан чамац. Капацитет посаде је био осам људи а чамац је могао да проведе 20 сати под водом. Мотор, који није требало да буде парни, забринуо је адмирале научног одељења, а поготову што је Игњатиј одао тајну да ће он имати 100 коњских снага, па су конзервативни и неповерљиви чланови Адмиралитета ипак одбили реализацију овог пројекта.

Добра страна овог догађаја је ипак била у томе да се о Огњеславу прочуло у руској академској заједници, па је тек основано Руско друштво ваздухопловаца, на чијем челу је био славни хемичар, творац периодног система елемената, Дмитриј Мендељејев наговорило Костовића да започне нови пројекат – дирижабл, па тако већ 1880. часопис „Ваздухопловац“ пише да је познати изумитељ Костовић нацртао своју прву ваздушну поштанску лађу. Након што је пројекат био купљен Костовић је за његову конструкцију осмислио нови, лаки материјал „арборит“, претечу шперплоче, и самим тим први вештачки материјал на свету. Дирижабл „Русија“ се стварао, али је нестало новца јер је царска влада ускратила даље издвајање средстава. На крају је друшто успело да скупи од прилога 2000 рубаља што се, ипак, показало недовољно, те је напокон добијена помоћ од државе у износу од 36 хиљада рубаља. Ваздушна лађа је 1888. била готова, али је за завршну монтажу и пуњење гасом недостајало између 1.500 и 2.000 рубаља. Тако је овај јединствени ваздушни брод, први чврсте конструкције на свету, остао да лежи у складишту Охтинског бродоградилишта у Санкт Петербургу док га једне олујне ноћи у јесен 1889.године није уништио пожар изазван громом. Спасен је само генијални осмоцилиндрични бензински мотор који је био у другим просторијама (који се и данас чува у Музеју Руског ваздухопловства у Монину), али је било јасно да се средства за други дирижабл не могу сакупити, па је светску славу „покупио“  20 година касније Фердинанд гроф фон Цепелин.

Након тога Костовић се дуго одрицао добијања патентног права на свој мотор јер се по сваку цену трудио да тајну сачува за Русију, па зато све до одобравања патента 1892. године није пристајао да изнесе у јавност детаље свог проналаска. Немирног духа и ума Костовић се није задржао на овим остварењима већ је током свог живота остварио право на око стотину изума, што му је у руској јавности донело титулу „краља проналазача“. Први је на свету створио летећи чамац, хидроавион коме је чамац служио као трап за полетање, слетање и кретање по води, конструисао је и пловило за извлачење потонулих бродова, ваздушни торпедо односно дириговани пројектил ваздух-земља...Увек је одбијао понуде да оде у западну Европу и тамо настави рад, јер је његова друга домовина била Русија, а прву никада није заборавио, па је тако усред Петрограда, где се оженио и добио децу, славио сваке године породичну славу, Св. Николу, а Мендељејеву и осталим гостима говорио о својој дедовини. Огњеслав је имао три кћерке које је као мале често слао у домовину, а када су одрасле трајно су се преселиле у Србију, па су Марија, Зора и Евгенија живеле у Београду. Евгенија се удала за српског официра, а кад је избио Први светски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић, добровољна болничарка. За време Великог рата Марија и Зора су са српском војском прешле Албанију. Евакуисане су у Француску где су основале прихватилиште за српску децу. Сам Огњеслав је последњи пут у посети Србији био за време Балканских ратова.

Милић Миљеновић