O haljinama, čarolijama i ostalim lutanjima
Znate kako se kaže – ko se provukao na proleće, „platiće“ na jesen. Da, pričamo o svadbama i haljinama, kao nezaobilaznom segmentu svake iole pristojne pripreme za odlazak na još jedno veselje, na kojem bilo da ste u nekoj specijalnoj ulozi ili tek „običan“ gost, jednostavno morate da „izgledate“.
Šetam ovih dana gradom, svratim u poneki butik ili tržni centar, kad ono svuda slična situacija. Što bi se reklo, varijacije na zadatu temu.
Žene (raznih profila i godišta) u sličnom raspoloženju - poluhisteričnom. Razlog: Haljina, za koju su mislile da će im rešiti sve „svatovske“ probleme, jednostavno „ne radi“ posao. Bar, što se njih tiče. Ako mene pitate, veći deo onoga što sam mogla da vidim je u najmanju ruku zadovoljavajući, a bilo je i nekoliko dama koje su u odabranim toaletama izgledale što bi se reklo sjajno. Zapitam se, naravno, o čemu se radi. Kako je moguće da nisu zadovoljne kada im haljine stoje dobro; „maskiraju“ sve što je potrebno i naglašavaju ono najbolje na njima. Onda shvatim, s jedne strane imamo problem sa prevelikim očekivanjima, to jest, nadom da će haljina imati u neku ruku magična svojstva i napraviti jedno omanje čudo. Ne, neće. Haljina (dobro i pametno odabrana, kao i u odgovarajućoj veličini) može u znatno da popravi stvari, ali s čarolijama se priča završava u bajkama. U stvarnom životu, žene i devojke bi ipak trebalo da zadrže bar trunku realnosti kada se pogledaju u ogledalo... A možda čak i da onako u sebi nekoliko puta ponove „ovo je samo haljina“...
S druge strane, stičem utisak da su dame (kada je izgled u pitanju) previše stroge prema sebi. I ne krivim ih previše. Jer, ako se nekako i sačuvaju od „sugestija“ sa TV ekrana i naslovnih strana magazina, nagazna mina će ih iznenaditi tamo gde je najmanje očekuju – na domaćem terenu, to jest, od strane prijatelja, rodbine i ostalih dobronamernih i brižnih. Oni će, čula sam u više navrata, bez većih problema svojoj dragoj prijateljici, ćerki, sestričini, koleginici... onako usput reći da je krajnje vreme da se „malo sredi“. Za one koji ne znaju tačno o čemu se tu radi, da pojasnim da se ova „dobronamerna“ sugestija u našem (recimo, savremenom) društvu skoro uvek (u nekih 99 odsto slučajeva) odnosi na višak kilograma.Naime, brižni nagoveštavaju da će joj se, samo ako smrša, život zavrteti u željenom pravcu, a stvari i događaji početi da se ređaju kao na filmskom platnu.
E, pa neće. Bar ne na duže staze.
Moguće da će olakšana za nekoliko kilograma naša heroina na trenutak i pomisliti da je svet pregršt neverovatnih mogućnosti koje su samo na nju (ovako laganu i vitku) čekale. Međutim, vrlo brzo će shvatiti da i u svetu mršavih i zategnutih kao sajla ima raznih, često i onih „debelih“ problema. Recimo, biti mršava nije isto što i biti voljena; niti su mršave devojke pametnije i uspešnije zbog toga što imaju savršenu kilažu. Neretko, em što su gladnije, još su pride i nesrećnije. U prevodu, nema instant čarolije. Nećete je, koliko god tražile, pronaći ni u nekoj fantastičnoj haljini, a ni u „stesanoj“ figuri. U prevodu, izgleda da živce, vreme i bar pola života potrošimo na traženja i lutanja po pogrešnim mestima... Za početak, možda nije zgoreg malo i zastati; ko zna, možda za početak shvatimo da i ne moramo toliko da jurcamo za srećom. Ponekad je valja i sačekati...
P.S. Za razliku od „prolećnih“ svatova, u koje se ulazi posle duge i hladne zime (čitaj, pojačana ishrana i nedovoljno kretanja), ove jesenje, kalendar (ako se ima u vidu da je leto netom završeno i da je većina „nabacila“ malo boje i skinula neki gram) baš voli.
Jasna Budimirović
