Novosadski lekari sad bez straha grle svoju decu

Pacijenata iz cele Vojvodine je bilo nekad manje, nekad više, a kako su pristizali oboleli i odmicalo vreme, tako su i lekari i ostali zaposleni više učili o ovoj bolesti, koju do tada niko nije ni video, pa ni lečio. Vremenom su naučili da pobede i strah koji su na početku imali, da steknu mnoga nova znanja, ali nikada se, kako kažu, nisu navikli na to da izgube pacijenta, iako ih je mnogo umrlo od ove teške bolesti.

Upravnica Klinike profesorka dr Vesna Turkulov kaže kako je 7. marta u ovu Kliniku prvi oboleli od korone u Srbiji, te da je prvi talas bio sa najmanje obolelih i maksimalno su imali 130 hospitalizovanih pacijenata dnevno. Nakon toga je usledilo malo zatišje, a potom je drugi talas.

Nagrade

Klinika za infektivne bolesti dobila je ove godine i Oktobarsku nagradu Novog Sada, a dr Turkulov kaže kako to pokazuje da su bili na prvoj borbenoj liniji.

- Zanimljivo je da je 1972. godine, kada je bila epidemija variole vere, naša Klinika takođe dobila Oktobarsku nagradu, pa je i ta epidemija obeležila našu Kliniku. Nagrada mnogo znači svim zaposlenima. Povodom Dana primirja, ja sam dobila i Zlatnu medalju za zasluge, što je nacionalna nagrada i znači mnogo, jer ima veću težinu, ali i obavezuje, da još više radimo – kazala je dr Turkulov.

- Krajem juna je u drugom talasu bilo najviše 330 pacijenata, a u ovom trećem talasu imali smo najviše 490 pacijenata. Poslednji talas odlikuje veliki procenat teško obolelih, koji su smešteni i u jedinicama intenzivne nege, sve je puno, bez slobodnih mesta. Svi pacijenti traže primenu kiseoničke terapije, a najteže oboleli su na respiratoru. Nije bilo lako. Za prvi talas smo bili spremni, imali smo protokole i iskustva iz drugih zemalja, Kine i Italije, ali to je bilo iskustvo drugih. U drugom talasu imali smo i svoje iskustvo, te su se i menjali protokoli. Imam tri decenije rada, ali ovako velika epidemija dešava se jednom u sto godina i neko je nikada ne doživi. To je celodnevni rad, nema odmora, nema nedelje i praznika, nema radnog vremena – ispričala je dr Turkulov.

Kako navodi i ona i njene kolege su iscrpljeni, ali nekako izdržavaju.

Dosta zdravstvenih radnika je obolelo tokom epidemije, a na njihovoj Klinici je obolelo četvoro lekara i oko 20 medicinskih sestara. Srećom, to su bile lakše forme bolesti.

Tokom trajanja epidemije, imali su mnogo smrtnih ishoda kod pacijenata, a drugi i treći talas je odlikovalo mnogo prijema, među kojima je bilo i mnogo poznanika, kolega, te je osim borbe za život pacijenata, tu bilo i emotivnih momenata.

Skoro sve klinike Kliničkog centra Vojvodine pretvorene su u kovid bolnice, a od pre nekoliko nedelja, prijemna ambulanta za ove pacijente izmeštena je iz Klinike za infektivne bolesti u Kliniku za rehabilitaciju. Tu se sada radi trijaža pacijenata, proveravaju im se vitalni parametri, radi se rendgen pluća, te se procenjuje jesu li oni za ambulantno ili bolničko lečenje, da li se smeštaju u jedinice intenzivne ili poluintenzivne nege. U bolnici se pacijenti prate svakodnevno, sve klinike imaju RTG aparate, rade im se laboratorijske analize, najmanje dva puta dnevno imaju vizite, monitorisani su stalno, meri im se temperatura iz sata u sat, jer se dešava da se stanje brzo pogorša, pa i za svega nekoliko sati. Dr Turkulov naglašava kako imaju svu terapiju antivursnu, antibiotsku, osim suplemenata i lične terapije.

- Kući idemo svakodnevno, ali porodicu slabo viđamo i svi su nas željni. Nije lako to izdržati. Teško se podnosi i gubitak pacijenata. Prvi preminuli u Srbiji bio je takođe kod nas, krajem marta, to je poraz za sve nas. Ovo je sistemska bolest i nije laka, nekada traje i nedeljama. Imali smo i po 200 pregleda dnevno, dovozi ih hitna pomoć, pacijenti teško dišu, pune su čekaonice pacijenata sa bocama kiseonika, kako bi mogli da izdrže pregled i snimanje. Prvo primamo one koji teško dišu. Imamo i dosta mlađih pacijenata, onih koji imaju 40 i 50 godina, a često imaju i visok pritisak, šećer, gojazni su, pa to otežava bolest – ispričala je dr Turkulov.

Sa medicinskom sestrom iz Respiratornog centra Klinike za infektivne bolesti Ljiljanom Džakula pričali smo neposredno po izlasku sa odeljenja, ali i iz skafandera. U lečenju kovid bolesnika je od 15. marta i ističe kako svi zajedno rade u cilju poboljšanja zdravstvenog stanja obolelih. Medicinske sestre rade kompletnu negu bolesnika, intubiraju ih, prate vitalne parametre, daju terapiju, stavljaju maske za kiseonik, rade vežbe za pluća, stavljaju aparate koji uduvavaju kiseonik.

- Smene su nam po 12 sati, ali dešavalo se da dežurstva traju i 24 sata, pa i duže. Sve to vreme smo u skafanderima, koje skidamo na svakih četiri do pet sati. To nam je potrebno jer nam nedostaje kiseonik, da se hidriramo, obavimo toalet. Teško je nositi skafander i na plus 30, ali i sada. Fizički je teško raditi, ali je psihički teže. Velika je borba sa koronom, brže umiru mladi ljudi, jer dolaze u lošijem stanju. Sad su oni sa teškom i najtežom kliničkom slikom, pa je i sam tok bolesti teži – ispričala je Džakula, koja kod kuće vodi računa i o staroj majci. Svakog momenta se plaši i zbog toga gleda da na poslu rastereti i sebe i druge, ali je bojazan od oboljevanja uvek u podsvesti.

Kako kaže, posao medicinske sestre je lep, ali su sada u pitanju takvi pacijenti i takva je bolest, da moraju da rade sa velikom voljom da će biti bolje.

- Strašno je kada umre neko, naročito ako je mlad i dugo je trajala borba i to je psihički momenat sa kojim svakoga dana idemo kući. Ipak i dalje se borimo da svima pomognemo da odu svojim kućama – ispričala je Džakula.

U intenzivnog nezi Respiratornog centra Klinike za infektivne bolesti radi i dr Nataša Gocić Perić koja svakoga dana pregleda svu dokumentaciju, upoređuje je sa prethodnim danima, obavlja primopredaju dve ekipe, dogovara se sa kolegama o daljim postupcima lečenja, sa infektolozima se dogovara o terapiji, a potom ide u crvenu zonu, gde obavlja ozbiljnu vizitu i tu je kad god treba. Svim pacijentima u crvenoj zoni pristupaju individualno, podešavaju parametre na respiratoru, stabilizuju pacijente.

- Posao je težak, ali mi smo se nekako navikli. Navikli smo se na ovaj tempo, ali je dosta psihološki teških momenata. Prvi smo i jedini u Vojvodini koji prihvataju i pacijente iz drugih regionalnih bolnica. Zahvalna sam celoj ekipi koja je tu od marta, zahvalna na ljudskosti i brizi, bez njih ništa ne bi bilo isto i to zahvaljujem svim ljudima u ekipi, od higijeničarki do svih ostalih – rekla je dr Gocić Perić.

Prema njenim rečima, kovid pneumonija je respiratorna infekcija, ali mnogi imaju niz pratećih bolesti, tako da veliki tim kolega sarađuje da bi pacijentima bilo bolje.

- Jedino na čega ne možemo da se naviknemo je da izgubimo pacijenta i to važi za sve kolege. Na uslove i težinu rada smo se navikli, ali kada se uradi sve po protokolu, pa i više od toga, a ne uspe se, onda to teško pada – napomenula je dr Gocić Perić i dodala kako je od početka epidemije vodila dnevnik o svojim mislima, ali je to prestala. – U početku sam se plašila kontakta sa porodicom, a sada ponovo smem da zagrlim svoje dete.

Volite se i budite solidarni

I lekari se plaše zaražavanja, pa su stoga smanjili i druženja i viđanja sa ljudima. Dr Preveden kaže kako ima tri sina, te se s njima manje viđa nego inače. Smatra da ljudi treba da rade ono što ih relaksira i opušta, a ne ono što ih zabrinjava, a svima je potrebna podrška.

- Poručio bih svima da za Novu godinu i Božić nisu zabranjena druženja, ali uz poštovanje epidemioloških mera i pravila. Treba znati da su tinejdžeri i studenti bili glavni prenosioci zaraze, ali da se sada i oni više paze. Savetujem da manje sveta bude zajedno, da nose maske, ali i da se druže, da budu solidarni, da se vole, jer ima i drugih načina da se druže. Želim da svi iz ovoga izađemo pametniji, empatičniji, bolji i vredniji – poručio je dr Preveden.

Profesor dr Tomislav Preveden je u prijemno trijažnoj ambulanti za kovid, a njemu i njegovim kolegama pomažu i volonteri, stažeri, studenti.

- Sada se uključio i Institut za plućne bolesti Vojvodine, kao i Vojna bolnica, što je velika pomoć, a pacijenti se smeštaju i na Novosadski sajam. U martu smo svi bili po malo iznenađeni i bilo je više straha, ali se već u letnjem talasu videlo da se bolje snalazimo. Najveći pritisak je sada. Dežurstva nam traju po 24 sata, a pacijenti dolaze iz kovid ambulanti Doma zdravlja, dovozi ih hitna pomoć. U trećem talasu su kovid ambulante Doma zdravlja „odvadile“ dosta pacijenata, koje su uputili na kućno lečenje. Dešava se da u ambulanti imamo od 160 do 220 pregleda i u početku ih je trećina ili polovina bila za bolničko lečenje, dok sada imamo dosta kontrolnih pregleda – kazao je dr Preveden.

Trenutno je malo manji pritisak na bolnicu, a dešavalo se, kako kaže, da imaju za prijem 40 pacijenata, a slobodnih 20 postelja. Svako ko ima potrebu za kiseonikom ne vraća se kući.

- Svakog dana imamo pacijente koji se bore za vazduh,

teško dišu, imaju nisku saturaciju. Kada dobiju kiseonik, a to je od šest do 10 litara kiseonika u minuti, lakše dišu i već za nekoliko minuta se bolje osećaju. Psihički je teško svakoga dana pregledati toliko pacijenata, potrebna je pauza, da se ode to toaleta – ispričao je dr Preveden i dodao kako se do sada nije zarazio koronom, iako svakoga dana pregleda obolele.

LJ. Petrović